Србија – стара европска држава

Чујем човека испред рибарнице. Рођени агитатор: „Не никако у Европу! Ја сам био у Камеруну. Да видиш што је тамо благостање. Имају 1300 врста рибе...” Гледам пијацу, има две рибарнице, а старе две које су у „она” времена продавале живу рибу, затворене, базени им сасушени, обрасли паучином. Уместо радњи произвођача рибе, сад имамо само радње трговаца рибом. Одиста, треба нам афричке, камерунске предузимљивости у рибарству.

И треба нам више произвођачког жара. Претворили смо се у земљу којом владају „компрадори”, трговачка буржоазија.

Али повик пијачног агитатора, да због мноштва рибе у Африци, треба напустити Европу, пример је наопаког умовања.

Ако напустимо Европу тада напуштамо њених 100.000 машина. Напуштамо њене железнице (на томе се већ много урадило деведесетих година двадесетог века), њене машине алатљике, њену цивилизацију, њене болничке системе, њену пољопривредну мудрост и њено школство.

И зашто би једна стара европска земља напуштала свој континент. То је као кад би се међу рибама појавили агитатори који траже да сва риба напусти воду.

Србија је на мапи Европе присутна још од састанка крсташког краља Фридриха Барбаросе и рашког жупана Немање. У то време, крајем дванаестог века, Србија је интензивно отпочела своју европску дипломатију и интеграцију. Немањин син Растко одлучио је после зрелог размишљања да оде у Свету гору, у манастир. Био је то карактеристично европски гест. Скоро исте те године, пре више од осам векова, двор шведског краља напустила је принцеза Бригита и отишла у манастир.

Подударност поступака шведске принцезе и рашког (српског) принца шокантна је. Нису тада између Шведске и Рашке постојали ни путеви ни дипломатске везе. Али обе принчевске главе осетиле су шта то у Европи лебди у ваздуху. „Иди у манастир. Одухови власт свога родитеља!”

За мене нема јачег доказа да је Србија више од осам векова у матици европског мишљења. Улога Србије у Првом светском рату, када се империјализму централних сила одупро читав свет, не може се пренебрегнути. Србија је била мала земља коју су савезници високо уважавали. Године 1918, 28. јуна, вођа савезничке алијансе, Вудро Вилсон, око поднева се сетио: „Данас је дан Србије“ (Дан светога Вида), „А ми га нисмо обележили”. Одмах су сазвани клерикалци у капелу Беле куће, и одржана је служба у славу мале земље. То сам читао у личном дневнику председника Вилсона.

Србија је била не само члан европске, него и светске заједнице, а у годинама рата у Босни, клинтоновски лист „Тајм”, осетио је да важност Србије у Вилсоновим очима притиска и крај двадесетог века. Па је, то пискарало, с презиром узвикнуло: „Шта је остало од Вилсонових пријатеља!”

Агент нових сила владавине покушавао је да унизи и самог оца Друштва народа Вудроа Вилсона. У политици се заиста не бирају ударци.

Али скоро миленијумско активно присуство Србије у конституисању европске егзистенције не може се оспорити. Ни пијачни агитатори, ни увређени носиоци власти не могу ме уверити да је абортус једне једине Србијице, из тела мајке Европе присебан и реалистичан крај нашег присуства на овом, нашем, континенту.

Кад сам као дете скупљао марке, на највишој цени су нам биле марке са ликом српског краља Милана и његовог сина Александра, а онда серија шарених папагајски обојених ваневропских марака. Нисам ни сањао да ћу једном у свом животу чути Србина који жели да наша земља постане ваневропска. То сматрам симптомом једне болести наслеђене од Тита: он је шуровао с целим светом, само је Европу лукаво заобилазио. Наздравље.