Пoтамнели сјај Карићевог злата

Многи још памте сузе Бојане Лекић, славне водитељке „У четири ока са Бојаном Лекић” на ТВ Б92, када је 2001. године добила награду браће Карић (са још двојицом колега, Манојлом Мањом Вукотићем и Миливојем Глишићем). Једино је она била разапета на „стуб срама”. Словила је за неког ко је непоткупљив, свој и демократа. Примајући награду, пред ТВ камерама, у Атријуму Народног музеја у Београду, рекла је, парафразирам, како је желела да од тог новца купи ауто родитељима да се више не муче возећи се градским превозом! Јавно правдање није помогло. Бојана Лекић је смењена с места главне и одговорне уреднице Информативног програма РТС-а.

Када је Драган Бујошевић 2002. године примао исто признање БК није било суза. Напротив, смешио се.

Награда Фондације „Браћа Карић” одмах је добила префикс – контроверзне. Њен оснивач и идејни отац Богољуб Карић, како је написао, имао је амбицију да она постане „српски Нобел”. И заиста, мало ко је тада био у могућности да за награду сваком лауреату понаособ да 50.000 немачких марака (око 25.000 данашњих евра). То је била сума од које се 1998. године добијала вртоглавица. Једни су је ишчекивали, други одбијали, код једних је изазивала интелектуални презир, код других чежњу да је се домогну и реше део егзистенцијалних проблема. Постојала је општа завист понајвише због новца на који је мало ко гадљив. Од тих почетака, када су лауреати уз ленту, српску тробојку са медаљом, добијали и те фамозне паре, до наших дана када се добитницима качи некаква, лажно златна огрлица, уручује повеља, али – пара више нема, много тога се променило. Променило се, али је изостало информисање јавности, па и самих лауреата. Отуда се и догодио непријатни инцидент на овогодишњој додели.

Свечарски, уз директан ТВ пренос из Народног позоришта у Београду, 20. новембра, овогодишња добитница за новинарство Ружа Ћирковић одржала је, „из главе”, прикладан, чак духовит говор. На крају је рекла да се одриче новчаног дела награде у корист своје две школе у Земуну које је похађала, део поклања Народном позоришту у Ужицу, граду у којем је рођена, а остатак двојици синова за успомену. Проломио се аплауз, камере су зумирале широки осмех Богољуба Карића у централној ложи. Да ли је Карић у том тренутку знао да пара за награде нема, коме је осмех био упућен?

Пратећи доделу ове награде као новинар „Политике”, пре неколико година, написала сам да је износ награде умањен. Од Зефирина Грасија, добитника награде за новинарство 2013, чула сам како је он први новинар који није добио новчани износ! Каже да је после извесног чекања да му тих милион динара „легне” на рачун, на питање Фондацији када ће то бити реализовано, добио одговор да ће паре бити преусмерене у изградњу некаквог хотела, поред неког манастира, на шта је, не без дозе цинизма, упитао особу из Фондације БК да ли ће њихова имена „да се нађу на табли донатора”. Сазнајем, у ствари, да се новчани износ награде не додељује већ пет година!

Ружа Ћирковић спада међу ретке новинаре, оштре критичаре економских прилика, чији је репер непоткупљивост и поштење. Умирила је разочаране рекавши им да ће паре поделити онима којима су потребне! Међутим, каже нам, ни пре уручења, а ни после свечаности на гала вечери у вили „Јелена”, нико јој није рекао да је делила паре којих – нема! Чак је звала и Министарство просвете да пита како да се новац пребаци школама и позоришту...

Да Карићи имају пара јасно је и слепцу. Само за маркетинг, двоструки јубилеј, 40 година Фондације и 20 година Награде, платили су штампање 700.000 примерака „специјала” о њима који се делио у свим дневним, чак и опозиционим новинама. А увече, на гала вечери, на сваком столу, сваки гост у вили добио је луксузну, тврдог повеза, укоричену неколико килограма тешку монографију. Давне 1999. године, Миланка Карић саопштила је како ће сав буџет издвојен само за тадашњу свечаност (500.000 динара) уплатити Српској православној цркви у корист пострадалих Срба на Косову. Фонд награда нису дирали. Сећам се да нам је Бата Стојковић, први глумац добитник Награде БК, рекао да је потрошио свих 50.000 ДМ на куповину скупих инјекција из Немачке како би био у стању да игра представе! Није одустајао од сцене до краја живота. Љуба Тадић је био љут што није први, али је добио награду 2003.

Читава плејада научника, политичара, хуманитараца, амбасадора, припадника разних конфесија, спортиста и спортских екипа, међу њима и патријарх Павле, али и Новак Ђоковић, Драган Џајић и Рамбо, Марина Абрамовић, Радмила Бакочевић, Светислав Божић, Ашхен Атаљанц, Костјуков, Раде Шербеџија, Игор Мандић, али и – Путин, нашли су се у лепези лауреата. Да ли ова награда са именом браће Карић чини част добитницима или имена добитника представљају онај, толико неопходан интелектуални зачин, златни рам, енормном финансијском богатству?

Замишљамо разочарење професора и ученика из Земуна и глумаца и позоришних радника из Ужица. Лепа и часна намера новинарке претворена је, без њене воље и знања у –шарену лажу! Али, брука није њена. Добро је, међутим, што је истина о Награди изашла у јавност.  Карић је хтео да њихова награда порасте у „српског Нобела”! Замислите да Нобел покуша да сакрије да више нема новчаног износа од милион и по долара? Од „зелене салате” до Нобела пут је био поплочан добрим намерама, али и сумњама о манипулацијама и потамнелом сјају злата Награде „Браћа Карић”.

*Но­ви­нар