Модерни Дон Пасквале

Нова оперска продукција на сцени Народног позоришта, једне од најбољих комичних опера уопште, Доницетијевог „Дон Пасквалеа”,  измештена је у садашњи тренутак, у април 2008, на београдске улице, међу „спонзоруше” и богате бескрупулозне старе момке који проживљавају нову младост захваљујући добрим колима, луксузној одећи, животу, свим прерогативима модерног доба и изврнутог система вредности.

Режија Саше Габрића је од опере начинила повремено кабаре, мјузикл, модну писту (са одећом prêt-à-porter, у костимима Марине Меденице) са мини модним ревијама које су изводиле балерине и многе шокирале већ на самом почетку, када су се појавили млади људи данашњице, излазећи из луксузних кола познате светске марке. Режија је оно о чему ће се највише говорити, и што битно обележава нову поставку. По нама, веома успешну али, пре свега, зато што су улоге добро одабране, добро певане и игране и – представљају успешно решене вокалне задатке нове генерације младих оперских певача.

У насловној улози наступио је млади бас Драгољуб Бајић, необично окретан, покретљив и духовит на сцени, изазивајући својом глумом смех у сали. Он је у потпуности и са великим афинитетом певао своју ролу дајући јој прецизну интонацију, добар изговор, ступајући великим корацима међу прваке наше Опере и на терен баса буфо.

Да би све било још комичније, морала се опера изводити у преводу на наш језик.

Софија Пижурица у главној женској улози (Норина) ведра, разиграна, глумачки веома растерећена, окретна, освајала је сцену са лакоћом и уверљивошћу, док је својим сопраном производила све колоратуре, које нису лаке и није их мало, уверавајући нас у добро одабрани фах.

Владимир Андрић (Доктор Малатеста) своје глумачке квалитете је у потпуности показао, овога пута и фину вокалну интерпретацију на ивици ироније, сатире и комике. Дејан Максимовић (Ернесто) додао је максималну волуминозност свога тенора, интерпретирајући улогу између лирике, мелодраме и трагике и бивајући у томе веома вокално убедљив.

Од појединачних арија и ариоза још успешнији су били ансамбли, посебно дует Доктора и Дон Пасквалеа, као и познати квартет у првом чину. Најмање смо разумели употребу хора и у вокалном и у костимографском смислу, док је оркестар звучао са добро усклађеним односима унутар ансамбла и, посебно, у односу на певаче на сцени. Представом је руководио гост из Италије, диригент Алесандро Санђорђи, а амбијент улица велеграда сценографски решио Борис Максимовић, стављајући нас у ситуацију и гледаоца и учесника збивања.

Уместо барокних детаља и ликова из комедије дел арте, добили смо модерну причу, свевремену и блиску данашњој публици. Многи су постављали јавно питања, да ли је она примерена националном театру, је ли уништен дух Доницетијеве замисли, а све предрасуде разрешила је публика бурним аплаузима у току и на крају представе.

Смела играрија музички је добро изведена, певачи су уживали, комика је била саставни део сваке сцене, а на осавремењивања традиције у класичним операма морамо се привићи.

Представа је имала свој ритам и драматуршки ток, није замарала нити се отезала. Протекла је у једном даху.