Ђаво међу нама

МИТОВИ: САТАНА
Његово злотворство ђаво – сатана, господар пакла, принц таме, антихрист и Луцифер – и у Србији има паклене следбенике. Недавни сатанистички злочин у Новим Бановцима упалио је јак аларм.

Зоран Луковић, главни инспектор МУП-а, ових дана је упозорио у медијима да у Србији делује 150.000 секташа, међу којима има највише припадника различитих сатанистичких секти: Црна ружа, Црна рука, Санатан, Сатанини синови, Братство крви... Сатанини следбеници су најзаступљенији у Београду, Новом Саду, Суботици, Ваљеву и Трстенику, тврди овај стручњак за секте.

Четири врсте сатанизма

Према речима експерата, данас постоје "четири врсте сатанизма": рационалистички (где је сатана симбол антихришћанског света), окултни ("црне мисе", када бога замењује ђаво), луциферизам (у митове и ритуале уводи се сатана као неопходност) и дивљи сатанизам (заснива се на дрогама и има садистички карактер који може да прерасте у монструозни злочин, као што је случај у Новим Бановцима). 

Сатанистичке секте и индивидуалци поремећеног ума увек су се скупљали на најмрачнијим местима и на забаченим гробљима где су призивали ђавола.

Господар пакла најчешћи је назив сатане, а слика пакла и данас изгледа онако како су га замислили грчко-римски песници класичног доба. Касније су га детаљније описали Данте Алигијери у "Божанственој комедији" и енглески песник седамнаестог века Џон Милтон у "Изгубљеном времену".

Али, свака култура стварала је своју слику сатаниног царства. Тако, на пример, јапанска будистичка традиција описује пакао као баруштину крви у којој се вечно даве грешници. На Исланду пакао је замишљен као ледени пејзаж по коме лутају изгубљене душе, без наде, док га ислам описује као земљу ватре и змије којом влада Иблис (арапско име за ђавола).

Ни хришћанска црква не сумња у његово постојање. Више од две хиљаде година она се крваво обрачунава с њим.

"Ђаво постоји не само као симбол зла већ и као физичка присутност", говорио је папа Павле Шести, а Јован Павле Други често се позивао на ту тврдњу.

Да би се човек одбранио од Белзебуба, годинама понављају демонолози, неопходно је да се знају његове намере, навике, трикови и слабости. У књизи "Ђаволова биографија", коју је сачинио шпански песник, романсијер и истраживач окултног Алберто Кусте, каже се да "Белзебуб управо значи Господар мува". Кусте објашњава да се Белзебуб налази на другом месту паклене хијерархије, одмах иза сатане. Као Господар мува (под именом Акор) вековима је слављен у разним култовима широм света.

Белзебуб, принц демона, толико је важан за ову врсту празноверице да га често бркају са његовим краљем сатаном, чије име има хебрејски корен и значи "противник".  Око Белзебуба врте се и други неспоразуми: принц таме често се назива Луцифером, док се ово име погрешно приписује сатани још од трећег века после Христа.

У средњем веку сатану су често мешали са антихристом, који ће се према евангелисти Јовану појавити убрзо после другог Христовог доласка на свет да омета Сина божјег у његовим акцијама.

А карактеристике по којима се може препознати ђаво мењају се од мита до мита. Већина верује да господар пакла има рогове, кожу тврду као камен и невероватну снагу.

Према "Талмуду", ђаво има одлику која га брзо одаје: веома је нестрпљив и "шест пута више од човека жури да оствари своју замисао".

Егзорцисти су највећи ђаволови непријатељи јер они знају да препознају знаке његовог присуства и да га сломе. Реч "егзорцизам" је грчког порекла и означава "суђење". Егзорцизам се примењује кад неки принцип зла (Луцифер или неки други) уђе у душу или тело човека или животиње (бесног пса, рецимо).

Пакт са ђаволом, свакако најпознатији у уметности, јесте онај који је потписао доктор Фауст. У литератури су га обрадили Марло, Гете и Ман, а у музици Вагнер. Мало кад се помиње да се у основи ових дела налази "Прича о доктору Фаусту", мађионичару и призивачу духова, коју је 1587. у Немачкој написао и објавио Јохан Спис.

Пакт са ђаволом

Спис је у овом делу описао доживљаје једног алхемичара који је продао душу ђаволу у замену за вечну младост и чудесне моћи. Фауст је тако постао архетип човека који пактира са ђаволом, што је одувек фасцинирало уметнике. Овај мит живео је кроз историју у безброј варијанти.

"Меа кулпа" (крив сам) одјекивало је у време инквизиције, када су људи живи спаљивани зато што су "продавали душу ђаволу".       

И данас, у ери компјутера, многи се плаше принца таме. Шта је, у ствари, мит о сатани и његовим слугама? То је чудесни галиматијас састављен од безброј митова којих има у свим религијама и културама и који колају хиљадама година, кажу антрополози.

Када се човек боље замисли, ђаво је нико и ништа, само измишљотина којом се човек супротставља природи и стварном животу, написао је шпански антрополог Алфонсо Марија ди Нола у студији која се једноставно зове "Ђаво".

"Човек прихвата природу и историју као претеће и непријатељске елементе и због тога измишља зла бића која из њих проистичу", тврди Ди Нола.

Ипак то "ништа" и тај "нико" не престаје да опседа људе кроз читаву цивилизацију. Ту опседнутост можда је најбоље изразио француски песник Шарл Бодлер у својим "Литанијама Сатани". Бодлер је тврдио да је "највећа лукавост ђавола у томе што нас је убедио да не постоји".

И ја, ето признајем, не верујем у ђавола, али га се ипак страшно плашим.