Партизанова култура успеха

Само неколико месеци након што је кошаркашка репрезентација наше земље у вишегодишњем посртању дотакла дно, завршивши „без пласмана” на Европском шампионату у Шпанији, српска игра под обручима поново се нашла у некадашњим висинама, посредством Партизана који је у Евролиги стигао до, практично, пете позиције.

Спектакуларни лет „црно-белих” који су одиграли 23 од могућих 25 утакмица у најјачем европском клупском такмичењу, испавши од Таукерамике у „мајсторици” четвртфинала, примљен је и у самој кошарци као мелем на рану, коначно дочекана вакцина против неуспеха, знак да је повратак на булеваре тријумфа ипак ближи него што је годинама изгледало.

Партизан је српском кошаркашком спорту вратио део изгубљеног рејтинга, у иностранству и још много више код куће, где је овим сензационалним успехом можда дефинитивно показано да је наша кошарка заснована на култури клубова, односно тимова, а не играчких имена, колико год она велика и заслужна била. Годинама присутно бављење тиме да ли ће овај или онај ас играти за национални „А” тим, или ћемо без неких кошаркаша бити аутсајдери, показало се као промашена тема на примеру овог Партизана, који у тиму има тројицу чланова неуспешних састава репрезентације са последња два велика такмичења. Пре почетка европске сезоне, момци који су је обележили елиминацијом најскупљег тима клупске кошарке Старог континента „свих времена” Панатинаикоса, били су прежаљени готово од свих оценама да, после одласка четири важна играча из прошлогодишње поставе, немају довољно квалитета ни за пласман у ТОП 16 Евролиге. Да је један тим много више од скупа сјајних појединаца, показао је сјајан одред „црно-белих” играча који су се, иначе, кроз тимско постигнуће показали и као одлични индивидуалци. Можда је сада јасније зашто је 2003. на Европском шампионату у Шведској репрезентација предвођена Партизановим тренером заузела шесто место, а годину касније на Олимпијским играма у Атини и 2005. на „Евробаскету” у нашој земљи, са неупоредиво већим именима у тиму и другим стручним штабом била 11-12...

Играчи појединачно, доживели су фијаско као велика марка или маркетиншки популарно речено бренд, управо у последњим годинама страдања српске кошарке. Како они који из којекаквих разлога нису желели да играју за репрезентацију, тако и они великани ранијих славних раздобља који нису успели да се наметну као функционери у националној кошаркашкој организацији.

Можда се делом, из године у годину лошијом, сликом о српским играчима може објаснити и то што неке легенде наше игре под обручима, сада у улогама главних оперативаца великих страних клубова, нису у својим тимовима имале српске кошаркаше.

Шпанска Барселона, чији је генерални менаџер Зоран Савић, стигла је докле и Партизан, играјући са хрватским и словеначким кошаркашима као првим звездама. Италијанска Лотоматика чији је генерални менаџер Дејан Бодирога, предвођена хрватским тренером и кошаркашем, а без наших, испала је из Евролиге неколико седмица пре „црно-белих”, иако је имала лакшу групу ТОП 16. Двојица хрватских кошаркаша и један словеначки били су једини са простора бивше „велике Југославије” у тиму Панатинаикоса, који је у марту пао пред Партизаном. Таукерамика има хрватског тренера и кошаркаша, али је њен најбољи појединац у три окршаја са „црно-белима” био капитен српске репрезентације из неких ранијих година...

Партизан је, наравно, направио велики корак и у враћању вере у српске играче, као најважнијих на заједничком путу до успеха, тренер „црно-белих” Душко Вујошевић који има обичај да каже „у кошарци је највећа функција Џордан, играч са великим И” свих ових месеци је и истицао његове кошаркаше као најзаслужније. Људима у Партизану је сигурно најтеже што ће на лето неки од тих играча отићи у иностранство, али после свега виђеног у случају нашег најтрофејнијег кошаркашког клуба, рекло би се одлазак само двојице, тројице асова, као многих пре њих током минулих шест шампионских година, не би много тога променио за идућу сезону. Партизан је лане био у ТОП 16 Евролиге, овог пролећа надомак завршног „турнира четворице”, што је постојаност каква му није полазила за руком после неких својих ранијих изузетних европских година, када је стварао традицију великог клуба...