Железничар је био будан

Адвокат Михајло Аћимовић доказао је пред Окружним судом у Београду за срез Младеновац да Милан Петровић није спавао. И не само то. Аћимовић је у судници прецизно реконструисао сваки минут ноћне смене у блокарској кућици и сваки километар кретања воза. Дочарао је судијама звуке парне пиштаљке.

„Свакоме, па и оном ко најсавесније обавља свој посао, може се десити да понешто не чује. То може да се деси и блокару у улазној станичној скретничкој кућици. Оптужени није спавао на дужности нити је у било чему крив што није чуо парну пиштаљку”, рекао је адвокат.

Миланова жена је сведочила да се он пре одласка на посао добро наспавао и да је на дужност отишао свеж и одморан. То што оптужени није чуо парну пиштаљку, не представља никакав доказ да је он спавао, тврдио је адвокат.

„Захваљујући тачном рачунању на минуте, које се чини на железници, доказано је да је Милан Петровић био будан. Он није могао час да спава час да се буди. Отправник возова затекао га је будног 50 минута иза поноћи. У 2.10 отправник му је телефоном јавио да ће воз каснити 20 минута, а такође су се чули телефоном у 3.25. Све је записано и у уредном блокарском дневнику. У 3.35 Милан је такође био будан јер је тада возу 150 дао знак за улаз у станицу. То потврђује и диспечер”, рекао је Аћимовић пред судом.

Надзорник пруге из Раље и двојица блокара из друге смене потврдили су да се сигнал слабо чује у блокарској кућици. Особље воза 150 сведочило је да је воз давао мало сигнала.

„Кочничар Ћирић каже да је сигнал дат два пута. Особље воза 152, као и пролазници дуж пруге, уопште нису чули сигнале воза број 150. Ни отправник није чуо сигнал, а из исказа вештака Милановића види се да се између блокарске кућице оптуженог и места где је стајао воз налазе кривина и усек и да је растојање између улазног сигнала и блока 350 метара, уместо да буде 100 метара, колико је прописано на равном терену”, говорио је адвокат.

Оближња фабрика цемента у Раљи упутила је суду писмо из којег се види да су у критично време радиле њене дробилице које се јако чују у блоку и због чега није владала ноћна тишина.

„Те августовске ноћи је било хладно. Прозори и врата на кућици били су затворени, а иза кућице је лампистерај, па чишћење лампи и скретница такође изазива буку која отежава ослушкивање. Зато се не може тврдити да блокар може чути улазни сигнал воза” говорио је бранилац.

Предложио је суду да изрекне ослобађајућу пресуду.

„Наводну Петровићеву несавесност у служби побија, другови судије, и чињеница што се он током протеклих десет година службовања на железници показао као врло добар службеник, такву карактеристику су му надлежни издали и она вам је прочитана. Оптужени је млад, озбиљан човек, отац двоје малолетне деце, који издржава и жену и болесну мајку. Одговорност према породици уздржавала би га од несавесног вршења железничке службе”, рекао је адвокат на крају.

Окружни суд у Београду је 22. децембра 1956. године ослободио Милана Петровића од оптужбе. Пресуду је потврдио и Врховни суд Србије.     

Професор судске психологије

Адвокат др Михајло Аћимовић (1926, Земун – 1991. Београд) био је полиглота и универзитетски професор, а многи данашњи правници још памте његове уџбенике „Основи судске психологије” и „Психологија злочина и суђења”. Адвокатуром се бавио од 1953. до 1969. године, када постаје професор криминологије на Правном факултету у Нишу, да би 1979. био изабран за редовног професора Правног факултета у Београду, за предмет судска психологија, где остаје до смрти.

Био је и председник Удружења за кривично право и криминологију Србије и члан редакције „Југословенска ревија за криминологију и кривично право”. Његова завршна реч у случају судара возова у Раљи објављена је у књизи „Велике адвокатске одбране” нишког адвоката Оливера Ињца.