Формула за виши стандард
Да бисмо крајем следеће деценије достигли просечни доходак по становнику региона југоисточне Европе (ЈИЕ), годишња стопа раста бруто домаћег производа (БДП), то јест свега створеног у Србији, требало би да достигне најмање пет одсто.
Ово под условом да привредни раст земаља ЈИЕ у том периоду буде до три одсто годишње.
Наведену формулу за достизање брзине економског раста земаља у окружењу јуче су јавности саопштили аутори издања Економског института „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ).
Као што је „Политика” јуче писала, у последњих пет-шест година наша земља је остварила укупни привредни раст од око шест одсто, док је, у исто време, просечан раст земаља централне и источне Европе био 15 одсто, а Румуније чак 25 процената.
Према речима Стојана Стаменковића, координатора истраживачког програма МАТ-а, наш циљ мора бити одржив високи привредни раст, а он је могућ само ако буде ослоњен на раст продуктивности.
– Претпоставке оваквог пожељног раста су убрзани раст инвестиција, модернизација инфраструктуре и ефикаснији јавни сектор, технолошки модернизована индустрија као носилац робног извоза, квалитетније образовање и активна примена знања – нагласио је Стаменковић.
Али то није све. За стабилан дугорочан привредни раст у наредном петогодишту требало би обезбедити око 3,5 пута бржи реални раст инвестиција у односу на потрошњу, што је услов да оне у кратком року достигну удео од 25 одсто БДП-а. Стаменковић указује да би њихов просечан годишњи раст у наредне четири године морао да износи 11-12 одсто. Кључна претпоставка за то је даље побољшање рејтинга земље.
– Стопа раста потрошње могла би да се изједначи са стопом раста БДП-а тек када инвестиције достигну удео од 25 одсто БДП-а, значи средином наредне деценије – указује Стаменковић.
Уколико би се удео страних директних инвестиција задржао на 30 одсто укупних инвестиција, имали бисмо простор за финансирање дефицита размене, експанзију унутрашње тражње и повећање потрошње.
Укупан спољни дуг, што је друго име за укупан дуг државе и приватног сектора у страној валути, јесте „на стабилној опадајућој путањи”, кажу аутори, али је ризик у високим отплатама приватног дуга. Зато би неопходни раст инвестиција морао да се заснива на битном повећању удела домаће штедње, а потом и на СДИ.
– Кључни структурни проблем Србије је низак технолошки ниво производње који не ствара раст – каже Стаменковић. – Због тога наглашавамо да субвенције за отварање радних места не повећавају инвестиције које ће стварати конкурентну привреду. Оне у том погледу могу бити и контрапродуктивне.
Аутори такође указују да држава не треба директно да усмерава инвестиције у привреди, већ да ствара услове у којима ће инвеститори одлучивати о својим улагањима. Државно „планирање” потребне структуре сукобљава се са брзином промена тражње, технолошке модернизације и конкуренције на тржишту. Држава мора да се стара о развоју инфраструктуре и инвестирању у њу. Пара за то сада има, а ускоро ће држави на располагању бити и 417 милиона евра од концесије Аеродрома „Никола Тесла”.
Аутори МАТ-а напомињу да ни у 2017. години нису до краја искоришћена средства у буџету намењена капиталним инвестицијама. Не зато што није било довољно прилива, него зато што није било пројеката за улагање тих средстава у целини. Држава је у 2017. потрошила само две трећине новца намењеног изградњи инфраструктуре. Много је препрека на путу остваривања жељеног раста у наредној деценији.
– Све ово што је наведено за наредне године ни у ком случају није прогноза и тешко је оствариво – упозорава Стаменковић.
Поред питања да ли ћемо за одржив раст наредних година имати довољно струје, питање је и да ли ћемо имати довољно радне снаге, јер „већ од 2027. улазимо у озбиљну кризу тржишта рада” економисти препоручују да се решење тражи у побољшању образовања и прилагођавању на тржишту рада.
Али и „у пензионом систему и померању старосне границе пензионисања”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
