„Панамски” и „Рајски папири” из паклене кухиње

Наводи организације КРИК, уследили након тужбе коју је против те организације поднео министар Ненад Поповић, да су афере ’Панамски’, а затим и ’Рајски папири’ резултат рада „истраживачког новинарства“ и да спадају у „међународни новинарски пројекат“, представљају најгрубљу манипулацију чињеницама и намењени су обмањивању јавности. Обе афере настале су незаконитом делатношћу хакера, по свему судећи, наменски ангажованих од стране организације OCCRP, ћелије за специјалне операције Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство (ICIJ) и матице организација КРИК и ЦИНС у Србији. „Истраживачка“ делатност новинара-хакера резултирала је крађом енормне базе података, која је затим циљано прослеђена искључиво чланицама ICIJ-а ради филтрирања података и лансирања бомбастичних медијских прилога. Намена ових афера била је двострука: да се, с једне стране, инсинуирају криминалне везе предетерминисаних појединаца и група преко мотива офшор пословања и, са друге, да ICIJ и његове филијале широм света задобију кредибилитет истраживачког новинарства, иако у сржи њиховог пројекта стоји високотехнолошки криминал.

Готово ниједан медиј у Србији, изузев дневних новина Политика и радија Дојче веле, није запазио ништа неуобичајено у архитектури афере ’Панамски папири’ у односу на дотадашња „цурења“ Викиликса, када је почетком априла 2016. године она координисано лансирана по медијима широм планете. Сасвим супротно, велика већина њих, укључујући ту и Јавни медијски сервис Србије (РТС), пожурила је да се ода сензационализму, некритички и без дужне новинарске пажње стављајући у инкриминишући фокус светски позната имена, иако ни њима самима није било сасвим јасно по ком се тачно основу та имена инкриминишу и шта су те личности противзаконито урадиле. Премда је детаљ да је база клијената панамске адвокатске канцеларије „Mossack Fonseca“ годину дана раније хакована и покрадена провејавао у неким од прилога, ниједан медиј зачудо ову чињеницу није повезао са информацијом да је оно што је организација КРИК у Србији, шаблонски еуфемизујући ово озбиљно кривично дело, назвала „највећим цурењем информација из офшор зона у историји“ – „процурило“ само до појединих медија, од којих су сви чланови или сарадници ICIJ-а.

У режији фантомске организације

Зашто, дакле, као што је најчешће био случај до тада, овога пута украдена база није пребачена на сервер чији би домен био доступан свима, заједно са сировим, нефилтрираним информацијама које би сви медији могли затим својевољно да преносе? Због чега је баш ова афера морала у том смислу бити строго контролисана, филтрирана и селективно пласирана као „истраживање“ под вођством ICIJ-а и минхенског Зидојче цајтунга „у којем је учествовало више од 100 редакција широм света“, иако таква најмање има везе са новинарском делатношћу и премда је, према свим професионалним кодексима, у новинарству забрањено објављивање и креирање прилога који у себи садрже информације прибављене искључиво криминалним радњама? Најзад, какав је то хакер-узбуњивач, који наводно из алтруизма, осећаја за правичност, љубави према слободи штампе или мржње према суровом капитализму прослеђује 11,5 милиона докумената једној конкретној организацији „истраживачких новинара“, осим ако већ у старту није био ангажован да почини кривично дело баш од те организације, односно од њеног истуреног центра за најпрљавије послове?

Логично се у вези са тим одмах огласио управо Викиликс, којем су ови механизми добро познати и који је аферу ’Панамски папири’ означио као скандал у режији фантомске организације OCCRP са седиштем у Сарајеву, потпомогнуте Америчком агенцијом за међународни развој (USAID) и Фондом за отворено друштво Џорџа Сороша. Из Викиликса су, како је пренела Политика, оценили да је реч о информационом рату, смештајући OCCRP у ред „обавештајних јединица“, усмереном тако да са једне стране инкриминише људе који се доводе у везу са руским председником Владимиром Путином, премда се он конкретно ни у једном од украдених докумената не помиње, земље бившег Совјетског савеза (улогу извршиоца по овом мотиву преузео је и лондонски Гардијан), а са друге утиче на рушење режима у Бразилу и његове тадашње челнице Дилме Русеф. Дајући изјаву за Дојче веле, финансијски експерт Дирк Милер поводом умешаности Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство рекао је да је „та група је у прошлости увек била предмет спора због једностраног извештавања, али и зато што је следила политичке интересе“.

Манипулативни образац инсинуирања

Због тога је ICIJ посредством OCCRP-а, извођача радова у овом високотехнолошком криминалном подухвату, проследио својим фијилалама широм света инструкције да, поред начелне приче коју обезбеђује ICIJ, направе прилоге тако што ће из само њима доступне базе филтрирати она имена која би могла бити занимљива у земљама у којима те параобавештајне филијале оперишу, те да то представе као резултат истраживачког новинарства и на тај начин, поред глобалног рејтинга ICIJ-а, подигну и сопствени углед у локалним срединама. Ударна филијала OCCRP-а за Србију до јануара 2015. године била је организација CINS, након чега ту улогу преузима КРИК, миграцијом OCCRP-овог аташеа Стевана Дојчиновића из једне организације у другу, специјалистички основану искључиво за криминализацију актуелног режима и њему блиских људи.

Упркос свему, ова параобавештајна филијала се, као и остале у својим земљама, издаје за професионалну организацију истраживачког новинарства, а њен рад по свакој новообјављеној причи популаризују, вештачки јој стварајући кредибилитет, делови унутардржавне интересне хоботнице: новинарска удружења НУНС и НДНВ, сестринско предузеће БИРН Србија, телевизије Н1 и Б92, дневни листови Данас и Курир (кад је то опортуно), недељници Време и НИН, Радио Слободна Европа, веб платформе Цензоловка, Инсајдер и други. Тако је, примењујући исти манипулативни образац инсинуирања, који је ICIJ патентирао глобално у вези са Владимиром Путином, КРИК у склопу ове афере, 7. априла 2016, у локалне сврхе објавио прилог под називом „Сарадник Синише Малог отвара фирме у Емиратима“, у коме се име градоначелника Београда, премда прилог уопште није о њему, наводи чак 18 пута.

Иако га нигде нема у украденим документима, два дана раније, у прилогу „Најпознатији Срби који се појављују у ’Панама паперс’“ Синиша Мали такође је у фокусу и наводи се чак 14 пута. Крајем маја 2015. године, Стевану Дојчиновићу на аеродрому у Москви забрањен је улазак у Русију као упосленику обавештајне ћелије ОЦЦРП Американца Ендруа Саливена, иза које стоји фирма Џурналисм девелопмент нетворк из Балтимора, Мериленд, САД; медији и удружења тада су Дојчиновића представљали као новинара који је из нејасних разлога одмах првим наредним летом враћен у Србију.

Систем награда

Други механизам дизања кредибилитета филијалама, којим се скреће пажња са њихове, у основи, криминалне делатности, јесте систем награда које ICIJ и повезане организације додељују својим подружницама, а које затим оне користе да покажу како је њихово истраживачко новинарство „препознато и у међународним круговима“. Тако је КРИК једну од последњих награда, јуна 2017, добио за објављену базу имовине политичара, која је имала за циљ да, од свих актера, имовину председника Србије Александра Вучића и његове породице рангира као највећу и инсинуира како је своју имовину сакрио на имена чланова своје фамилије. Истраживачка мрежа Антидот, међутим, убрзо је утврдила да је КРИК фингирао тај редослед, умањујући износ донација које је добила НВО Вука Јеремића готово два пута, као и квадратуру његових стамбених квадрата, не урачунавши имовину оца и не испитавши нелогичности имовног стања његове таште. У истој бази, КРИК је наводио и адресе некретнина чланова шире породице државних функционера, због чега је премијерка Србије Ана Брнабић изразила протест због неприхватљивог објављивања адреса чланова њене породице који нису постављена лица нити јавне личности.

Ни то што је почетком новембра 2017. изведена реприза афере, преименована у ’Рајски папири’, што су је иницирали до танчина исти актери (ICIJ, OCCRP и Зидојче цајтунг), а затим локализовале њихове подружнице (опет КРИК у Србији), као ни то што су унајмљени хакери и у овом случају поступили на идентичан начин, само са агенцијама „Appleby“ и „Asiaciti Trust“ са Бермудских и Кајманских острва, укравши из базе 13,4 милиона докумената и достављајући их ICIJ-у – није засметало РТС-у да овом квазиистраживачком пројекту изнова посвети пажњу и као прву вест у „Дневнику 2“ емитује прилог у трајању од 9 минута, таргетирајући министра Ненада Поповића опет на фону антируске кампање.

Мало коме је тада још увек падало на памет да јавно устврди да по истом обрасцу, по којем на глобалном нивоу ICIJ преко OCCRP-а без својих криминалних саучесника не би могла да убере заслуге за „процуреле“ папире, ни на локалном нивоу – упркос ранијем писању и доказима које је износила београдска штампа о контактима Стевана Дојчиновића са подземљем, осуђиваним лицима, те заједничком раду са њима на отварању претходних афера – филијале попут КРИК-а у Србији (или МАНС-а у Црној Гори) не могу да „дођу до података“, тј. функционишу без лица која крше законе. Последњих неколико афера које је ова параобавештајна организација отворила сведоче о томе да се њихови извори налазе чак и у институцијама система, попут Тужилаштва за организовани криминал, МУП-а, Републичког геодетског завода, Агенције за борбу против корупције и других.

Кулминација камуфлаже

Врхунац парадокса је то што се однедавно управо КРИК бави и пројектом наводног разоткривања медијских манипулација и лажних вести, чиме се самозвано ставља на место моралног арбитра који је у стању да одреди којим медијима конзументи могу веровати, а којима не. Овај потез представља кулминацију камуфлаже како би од одговорности амнестирали најпре делатност својих матица, а затим и своју сопствену, коју еуфемизују именом: мрежа за откривање корупције и криминала.