Тајна двоглавог орла

Деветог маја, за Дан победе и дефиле војске на Красној плошћади, фигуре нове шах партије ће бити свака на свом месту, а Русија и свет, окренуће се Белом дому, још једанпут очекујући Путинов први потез. Тиме се завршава дугачак, политички досадан период без сензација, у коме је, од свега што је чињено само једно било јасно: шеф Русије је тај који режира околности и спрема их за нешто што треба да почне.

Прва тачка је била Дума. Анестезирани законодавац, о којем су Руси путем анкете одговарали да не знају зашто он заправо постоји. Кад земљом и тако већ влада Путин! Требало је, међутим, спремити је, да Дума постане Путинов будући ослонац, за време када шеф државе напусти Кремљ и пређе у Дом крај Москве реке, да буде премијер.

Русија почива на балансу најмање петнаест различитих кланова (Ст. Белковски, Институт за националну стратегију), на чије међусобно хватање за гушу упућују једино „мехурићи на површини” – необјашњена хапшења понеког функционера и намештени судски случајеви. „Анархични руски систем, спасава се колапса очувањем приближне равнотеже” утицаја таквих група (Е. Кузњецова, Центар за изучавање постиндустријског друштва).

Путин, совјетски обавештајац, није желео да његова маневрисања око Думе евентуално узнемире актере такве стабилности. Још мање, да се из потеза назре крајња идеја – у време када су кланови јавно сви за „статус кво” и захтевају да цар влада и даље. Траже да прекрши устав и остане у Кремљу.

Због тога док спрема Јединствену Русију да запоседне парламент (и образујући партију и вадећи зубе ривалима, Родини Рогозина и другим!) - шеф државе одашиље на политичку трамбулину Медведева и Иванова, „наследнике”. Они ће довољно дуго забавити кланове који су рату комбинацијама престројавања.

Кандидат кладионице је био Иванов. Човек „службе”, уз то у то доба и министар одбране. „Наследници” нису знали који је од њих двојице председников фаворит. Нити су могли бити сигурни (као уосталом и сва јавност) да уместо њих изабраник неће излетети напред у неком фотофинишу, из другог или трећег реда Путинових „кадрова”. Али, из Иванова је једно време зрачило неко његово уверење (стечено можда и не без повода) да је ипак „он тај”. Исто, као што то исто лице није могло после да сакрије и осећање, када се одмах после устоличења Думе чуло име Медведев.

Међутим, када је сценарио ове припремне Путинове етапе одмотан, био је већ крај. Сви следећи потези били су кратки и брзи. Партија господар Думе, захваљујући атрибуту „пропутинске”, прихватила је у загрљај „наследника” који је „Путинов”. Медведев је изјавио, Путин и он су тим. „Наследник” је прихватио Кремљ, али уз услов да премијер буде Путин. Путин „се сложио”, и такав, изразито целовит политички пакет, донет је (2. марта) „пропутинском” биралишту.

Два дана пре Дана победе, Медведев ће ући у Путинове просторије у Кремљу, а већ осмог маја Путин ће бити председник владе. У међувремену, Бели дом није добио само нови ентеријер. Интензивно се уграђују и његова политичко-функционална ојачања на рачун растерећеног арсенала досад искључиво председничких овлашћења. Путин долази с тешким багажом. (Од уторка, још и с мандатом шефа партије власти.) Осигурава се према Кремљу и партнеру „у истом тиму”. Тако да, ако има питања (а има их превише: политички инфантилно биралиште ништа не пита, власт сама ништа не каже!) – прво које следи гласило би: шта од брда моћи остаје председнику Медведеву?

Русијомјесуповременовладалицарипатријарх (например, АлексејМихајловичиНикон, „двојицапремудрих”), алиникадајош двацара. Двоглавосторлаугрбу, одлично може даизражава идејуспоја кроз РусијуЕвропеиАзије. Двостраностњенегеополитичкеоријентације. Али, опаснобибило „спуштати” орла међуживе, и допустити да постане симболбицефалности, сададвочланогцентравласти. Штобисеможда догодило акоискрснеспороделупонетог, ивеличиниостављеног „наследства” уКремљу.