Старе браве и нови кључеви

Неки наши политички писци су говорили да је једна од добрих ствари после 2000. наовамо та да не постоји таква неспорна врста политичког ауторитета која би била способна да такву своју тежину злоупотреби на начин на који је то Милошевић чинио и створи неку нову отворену политичку кризу. Међутим, заборавља се да иако је Милошевић отварањем криза хранио своју политичку тежину, он је ту исту (политичку тежину) користио за затварање неких од њих. Код склапања Дејтонског споразума Милошевић је успео да сломи огроман отпор у својој странци, цркви и Републици Српској због признавања БиХ као целовите државе, док се сличне паралеле могу приметити код пада САО Крајине и честитања грађанима победе над НАТО-ом 1999. Принцип је једноставан – отвори конфликт где се наметнеш као вођа и заштитник, и онда га заврши промовишући себе као миротворца. Тек остаје да се докаже да је у несложној и уплашеној Србији на другачији начин могуће осигурати ефикасно политичко вођство и да ли се врата која је Милошевић закључао могу отворити без његовог кључа.

Поменута тврдња – да је непостојање јасног политичког вођства добро била би тачна у ситуацији да је наслеђено минско поље деведесетих неутрализовано и да су сви тешки политички проблеми остављени прошлости. Али сви сад знамо да нису и да ситуација да пет пари руку држи волан аутобуса истовремено пре може одвести у провалију него на сигуран пут. „Мине” демократске Србије су биле сиромаштво, незапосленост, организовани криминал, корупција, ратни злочини и обавезе према Хагу, а највећа је била и остала Косово.

Косовски проблем, који је старији од свих нас, захтевао је такву политичку иницијативу и лидерство које би било кадро да превлада нападе политичких странака понајвише због питања ауторства решења и затварања кризе која је многима и даље „златна кока” за изборе. Ни у овом историјском циклусу од последњих осам година није дошло до такве иницијативе већ се максимум нашао у аутистичном легализму чији је највиши креативни домет био: „више од аутономије, мање од независности”. Судећи по ономе што смо добили, а то је надзирана независност, неко би можда и рекао да смо добили тачно оно што смо тражили, јер се уклапа у поменуту „лукаву” формулацију смишљену зарад фасадног политичког јединства.

Пошто је јако тешко изаћи из поменутог минског поља пратећи истовремено две мапе или слушајући неколико гласова који говоре супротно, вероватно је најсигурније стајати у месту, чекајући да мине саме експлодирају. То је позиција у којој се данас налазимо. Лакше је и безбедније пустити да се ствари десе, а време неће нигде побећи.

Ово је у принципу теоријска база једине политике која се фактички спроводи, једне разочаране идеологије која је одавно престала да верује у вредности које су некада представљале њен први политички капитал. Од те разочараности назване отрежњењем је направила политички манифест који у суштини не представља ништа друго него обичан нихилизам упакован у етно-фенси амбалажу мокрогорског антиглобализма. Неки би рекли да су то касне године за младалачку апатију, осим ако је у питању једно хронично стање које захтева свакодневну терапију потхрањивања месијанског синдрома – извођења народа на прави пут. Парадокс је само да тај пут води укруг и доводи на старо добро познато место још једних историјских избора.

И заиста, уколико постоји иједна заједничка порука свих српских странака данас, то је да мајски избори, односно њихова победа на њима представља једино могуће „избављење од неумитне пропасти” које је изгледа наш омиљени национални спорт. Пре ће бити да је таква перцепција угрожености само одраз безизгледности и неуспешности званичне политике која, због недостатка одлучног вођства, није била способна да на јединствен начин приступа проблемима што нас доводи до закључка да је суштински проблем наше политике одсуство јасне опције која би, ако би постојала, могла да преузме одговорност за своје поступке. Таква јасна опција била би на тај начин или дискредитована или ојачана, што би омогућило друштву да крене напред и да заслужи неке мало мање историјске дилеме.

Директор Правног форума