„Чубурска липа” – место на којем су настајале успомене

Овај допис за рубрику „Међу нама” почео сам да пишем пре него што сам у празничном двоброју „Политике” прочитао текст Милоша Лазића „Реквијем за Чубуру”.

„Чубурска липа” је, као што рекох у наслову, место на којем су настајале успомене. Ту смо се у облаку дуванског дима учили животу, слушали старогадску музику и уживали у несавршенству старе Чубуре у новом времену. Дочекивали смо и испраћали нове године, прослављали венчања и крштења деце са драгим нам људима. Сећаћемо се лепе и домаћинске атмосфере, власника кафане који се трудио да поштује госта и учини да се у кафани осећамо као код куће. Стара липа, у централном делу била је место за неизбежне сусрете и размену осмеха са познатима и непознатима. У летњим месецима гостима терасе обезбеђивала је хлад. Накупило се успомена које неће нестати њеним нестанком. Једна од тих је и натпис на табли: „Липу засадио Михајло Вељковић 1924. године – липа донета из Бање Липик”.

Да ли неко ко одлучује о грађевинским дозволама има потребу да пре него што прегледа пројекте нових објеката, погледа постојеће стање на којем су ти објекти планирани? Да ли урбанисти Београда, који кроје изглед престонице имају неких знања о историји делова града о чијем изгледу одлучују? Да ли би, рецимо, објекти слични овоме, у Бечу или Будимпешти били споменици културе, или би и њих задесила иста судбина? Да ли неко ко се бави дрвећем у Београду (а сетимо се приче и судбине платана дуж Булевара краља Александра) даје сагласност да се стара липа посече и њено корење повади? Да ли ће станари нове зграде, која ће нићи на месту срушене кафане уживати у својим становима? Вероватно хоће, у луксузу објекта. А да ли су они некада долазили и да ли имају неке успомене у „Чубурској липи”? Сличан осећај разочарања сам имао, сећам се, и када се пре извесног времена, кафана „Колубара” преко ноћи претворила у кладионицу.

Ови редови су писани у жељи да у другима пробуде сећања, на неки други Београд, на нека друга (драга нам) места на којима су успомене настајале. Успомене које чувају сећање на места којих више нема.

Марко Младеновић,
дипл. инж. машинства, Београд