Бивши градоначелници о Београду

Небојша Човић и Радмила Хрустановић и Милан Ст. Протић имали су прилике да „командују” главним градом. Данас могу као и сви други Београђанин да кибицују и говоре шта би и како би они сада сређивали престоницу.

Новац је био њихов први проблем с којим су се суочили када су постали први људи престонице.

„У време највеће инфлације смо држали Београд с буџетом од 30.000.000 марака, а највећи буџет који смо имали, три године касније, износио је око 350.000 000 марака. То је неупоредиво са данашњим буџетом од око 800.000.000 евра”, каже Небојша Човић, последњи социјалиста на челу града. Ипак, повећао је број возила градског превоза са 400 на хиљаду.

Протић каже: „Нашли смо потпуно празну касу а требало је купити храну за вртиће, гас за грејање, струју, морали смо да омогућимо елементарно функционисање града иако смо били суочени са саботажом држаних органа.”

Ни Радмила Хрустановић, која је дошла после Протића, није затекла мед и млеко, напротив: „На основу онога што је затечено октобра 2000. године и какав је Београд сада, има места за рубрику ’Београд некад и сад’. Јер то ’некад’ био је један потпуно девастиран град са запуштеном и неизграђеном инфраструктуром, запуштеним комуналним системима, замрлом грађевинском оперативом, и великим дуговима. Годинама се није озбиљно улагало, није било инвестиција. Град је само преживљавао, као цела држава. То је била наша стартна позиција”.

Ако им је први проблем био заједнички, разлике настају када оцењују шта је урађено после њих.

„Београд је могао много више да уради, али су ово времена у којима је веома мало компетентних људи. Све је постало маркетинг, а грађани када виде да су насели на маркетинг, онда обично бива касно. Ово су генерално времена у којима се само много прича, а заправо се мало или готово ништа конкретно не решава и не ради за грађане”, каже Човић.

Милану Ст. Протићу никада није недостајао критичарски жар: „То што је урађено је готово занемарљиво. Нема ниједног крупног објекта који је изграђен за ових осам година. Зашто за осам година није завршена обилазница око Београда? Једни друге оптужују, али стидљиво. Ни редовне ствари не функционишу у Београду, најпрљавији је у Србији. Ако већ нису направили нешто по чему ће их памтити могли су да га очисте. Ни у структури власти у Београду се ништа није променило а морало је. Јавна је тајна да у органима власти у Београду и општинама царује корупција. Ни ДСС није бољи од ДС-а. То је питање система, ко год дође на власт биће исто или горе.”

(/slika2)Али, Радмила Хрустановић се неће сложити с Човићем и Протићем. Поредећи Београд с временом када је посталa градоначелница она каже: „Данас је Београд као препорођен град. Сви системи су санирани и обновљени. Београд се бавио и Теразијама и Сопотом. Битно је побољшан квалитет живота у граду. Највеће инвестиције у Србији су управо у Београду, највеће смањење незапослених, највећи просечан лични доходак. Београд се отворио према свету, свет је дошао у Београд.” Она је незадовољна чињеницом да није расељено ниједно нехигијенско ромско насеље. „Насеље ’Газела’ ће бити прво, међутим припреме дуго трају.”

А шта би бивши челници Београда урадили када би поново били изабрани на ту функцију?

Човић би прво донео закон о главном граду, иначе одавно обећан, па би вратио право Београђанима да непосредно бирају градоначелника како он не би зависио од партијске врхушке.

Протићев списак послова је подужи. Прво, обновио би своје старо залагање да све инвестиције преко пет милиона евра морају да иду на референдум. „Потребна је и много ефикаснија контрола, а градска управа мора да се смањи и поједностави, јер је сада скупа и гломазна и самим тим склона корупцији. И у најразвијенијим земљама на свету градске власти су најосетљивије јер ту су живе паре. Београд мора да има своју полицију, као сваки град на свету, на чијем ће челу бити секретар унутрашњих послова с потпуно аутономним системом који одговара за безбедност у граду. Ту је и проблем јавних предузећа, наслеђен из комунизма, чији је статус сувише независан у односу на градске власти. Нека треба приватизовати а нека ставити у надлежност градских власти. Београд треба да се ослободи финансирања одређених установа и обавеза, на пример Хале ’Пионир’, предузећа ’Ташмајдан’, ’Сава центра’, ’Београдске арене’ јер су то непотребни трошкови.”

(/slika3)Протић каже да је неопходна денационализација и приватизација грађевинског земљишта. „Суштина функционисања сваке демократске и добре власти је узимање од богатих и давање сиромашнима, али у уређеном систему. Да би се у Београду успело потребна је и децентрализација Србије, јер нити може нити треба све да буде у Београду. Део државне управе треба да се исели у друге општине, а неке општине, као Младеновац или Обреновац, треба да се осамостале. Сеоске општине у саставу главног града тешко могу да функционишу ефикасно нарочито с неефикасном и корумпираном бирократијом.”

И ту није крај Протићевих планова. Уклонио би последице бомбардовања, од Карађорђеве улице би направио Вол стрит, од Железничке станице музеј, раздвојио би паркове за кучиће и децу, не би организовао Универзијаду, склонио би Зоо-врт са Калемегдана...

Радмила Хрустановић би се позабавила саобраћајем, градећи мостове и обилазнице око Београда. „Нерешени проблеми су и пречишћавање отпадних вода, недостатак канализације на трећини територије, смештај деце у предшколске установе. Ту је и проблем запошљавања. Много је урађено, али доста тога још треба урадити”, каже она.

И Човић би радио на саобраћају. „Београд треба да стави у функцију прво оно што има, а то је Београдски железнички чвор, мада је у великој мери незаслужено искомпромитован. Мостови су неопходни, али прво треба поправити постојеће. Велики проблем је и бесправна градња, која није никла из хира него због бирократизоване процедуре.”

Коначно он износи и један начелнији став. „Волео бих да видим стратегију одрживог развоја Београда, која се не би мењала када се промени градска власт и која би била закон за све јер економија не садржи у себи страначку припадност.”

Можда би овако замишљеној Човићевој жељи морала да претходи стратегија изводљивости замишљене стратегије одрживог развоја.