Замрзнуте и покретне слике

Формирана крајем 70-их и почетком 80-их година 20. века у миљеу београдског Студентског културног центра, Драгана Жаревац је свој уметнички концепт засновала на тзв. новој уметничкој пракси и примени нових медија. Данас, у каријери дугој три деценије, она се на српској уметничкој сцени издваја као ветеран видео-арта, а у свом стваралачком процесу мултимедијалног карактера служи се и фотографијом, перформансом, филмом, интернетом. Део ове богате биографије су и самосталне изложбе и учешће на референтним видео-фестивалима.

И рад Драгане Жаревац, боравци и афирмација на интернационалној сцени, као и сарадња са дистрибутерском кућом Heure Exquise из Лила, поентирају се представљањем њених видео-радова у престижним институцијама: Tate Modern у Лондону, Бобуру у Паризу, Гугенхајм музеју у Билбаоу, Музеју модерне уметности у Бечу.

За рад Драгане Жаревац типични су говор у првом лицу обојен осетљивошћу женског принципа, пажљиво самоиспитивање и самопосматрање, питање структуре и идентитета личности, родни принцип и његови стереотипи, ангажовани став у контексту историје и њене рефлексије на социјално-друштвене догађаје.

Живимо у доминацији кратке и упечатљиве форме али и друштвене и уметничке неопходности да се ради ослобађања осећања кривице естетским средствима исприча и подсети на страшне ствари и догађаје. У том контексту може се посматрати и нови рад Драгане Жаревац у галерији Културног центра Београда. У поставци „Ефемерни меморијал” она свој поетски дискурс кодира на појму концентрациони логор који, као најдрастичнији феномен трагедије и страдања у култури 20. века, између осталог, у односу социјалне репресије и сексуалности афирмише модел садо–мазохизма.

Инсталација „Злоупотреба уживања” конципована је из три сегмента, а чине је подна и зидна видео-пројекција и просторна инсталација од 65 пари женског доњег веша на чијој је белој основи штампана фотографија, документ из 1942; фотографија приказује групу нагих логораша из Норвешке, које немачки војници воде на принудно купање. Ритам геометријског распореда ове инсталације (5x13) иницира контролисани ритам постројавања и/или кретања логораша. Перформансима у форми документа и видео-аутопортрета, Жаревац снима сопствене ноге у корачању и своје руке како додирују надгробни споменик, снимљене на стратишту Јајинци код Београда.

У другом делу Галерије пројектује се рад „Документ о посети”, видео-запис разговора (ауторка и Небојша Миликић) који је вођен на београдском путу ка, и испред бањичког Логора и његовог Музеја. У готово необавезном тону ћаскања, говори се о кривици и њеним индивидуалним и социјалним аспектима.

Актуелна поставка „Ефемерни меморијал” у знаку је визуелних и значењских асоцијација којима се испитују релативност историјског места и реалног времена, замрзнуте и покретне слике, моћ документарног и артифицијелног, присуство и одсуство субјекта, аспурдни однос жртва–џелат, појам злочина и осећање кривице, стварно и евокативно; образовање нових психичких доживљаја на темељу већ датих (З. Гаврић).

Иначе, изопаченој телесности као централном месту у структури концентрационог логора посвећена су многа дела, од Солжењицина до Лилијане Кавани.

У експресивном тону, о траумама рата и његовим идеолошким моделима виђеним из ракурса драстичне близине реалног временско-просторног догађаја, говори снажан видео-рад „Очај” који је Драгана Жаревац реализовала 1996. године. Оба рада, и „Злоупотреба уживања” и „Документ о посети”, као интегрални део провокативне, вишезначне и емотивне поставке „Ефемерни меморијал”, настали су ове године. У њима ауторица наставља да истражује „друштвена и душевна стања концентрационих логора“, како је сама рекла, који су, нажалост, тема актуелизована и у нашој најновијој историји.