Лицемерје српских Европејaца

Новинари, аналитичари, критичари и остали, који свој хлеб зарађују хвалећи Европску унију, НАТО и свакојаке атлантске интеграције, кренули су у хистеричну кампању против свих којима је, срам их било, Косово важније од Атлантика, а Србија им, забога, и није Србија без Лепосавића, Грачанице и Пећи. Безобразлук и безобзирност ухлебљених у разне атлантске, владине, а посебно невладине организације, иде толико далеко да се више и не стиде да јавно саопште свој став о неминовности губитка дела територије, али нам то и није важно пошто ћемо, сви заједно, да живимо богато и дуговечно у свима нам драгој Европској унији, а наше армије, српска и шиптарска, бориће се, раме уз раме, јуначки, под окриљем НАТО, против белосветских зликоваца који, мајку им њихову, имају нафту или природни гас на својој територији, а шта ће то њима, кад ми, Шиптари и Американци, то немамо на нашој. Та кампања разуларених атлантских ухлебљеника била би опасна и жалосна да, више од свега, није смешна. Наиме, ако било који свршени основац само површно анализира изјаве Тадића и, рецимо, Шутановца, о начину употребе наше војске, јасно ће и без икаквог двоумљења доћи до закључка да нам Војска, сем за протипожарне интервенције, није ни потребна. Уосталом, ни држава нам више није важна. Све то замениће нам велики европски брат који нас помно гледа, мало нам отима територију, мало нам убија децу, али нас на крају, ипак, загрли и недвосмислено саопшти како нас много воли и како не може без нас. Ми, разуме се, не смемо ни да помислимо како су, убијајући нам децу и отимајући нам територију, нешто лоше желели да нам учине. Таман посла. То је све у нашу корист, наших атлантских и иних интеграција. Све то потврдиће нам и изванредни и опуномоћени Спољнополитички савет при МИП Србије, све предвођен истакнутим српским родољубима попут Жике Мунгоса, Војина Димитријевића, Соње Лихт и легендарног Гаше Кнежевића који нам и у Бечу штити интересе. Нормалном, не претерано паметном човеку, довољно је само то да види и да схвати да је држава Србија отпутовала на службени пут, мало даље од Киншасе, а не зна се да ли ће и када ће се вратити. Управо у тренутку кад државе нема, Тадић би изборе. Да свима покаже да му је до Косова к’о до лањског снега, али чврста и стабилна фотеља на Андрићевом венцу не сме да има алтернативу. Као мир код Милошевића, својевремено.