Бр­шљан по­ли­ти­ка др Ива­на Ри­ба­ра

За упо­зна­ва­ње и про­у­ча­ва­ње исто­риј­ских лич­но­сти од по­себ­не ко­ри­сти су све­до­че­ња њи­хо­вих са­вре­ме­ни­ка. О уло­зи Ива­на Ри­ба­ра за­ни­мљи­во пи­ше ње­гов по­ли­тич­ки ко­ле­га и при­ја­тељ (ако у по­ли­ти­ци при­ја­тељ­ство уоп­ште по­сто­ји) Дра­го­љуб Јо­ва­но­вић, (1895–1977), сор­бон­ски док­тор, про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду и осни­вач Срп­ске зе­мљо­рад­нич­ке стран­ке. У књи­зи „Љу­ди, љу­ди”, Дра­го­љуб Јо­ва­но­вић да­је крат­ке по­ли­тич­ке би­о­гра­фи­је по­ли­ти­ча­ра, пи­шче­вих са­вре­ме­ни­ка, укљу­чу­ју­ћи и Ива­на Ри­ба­ра. Чла­нак по­све­ћен Ри­ба­ру има на­слов Бр­шљан по­ли­ти­ка. 

По­ре­ђе­ње са бр­шља­ном, биљ­ком пу­за­ви­цом ко­ја се пе­ње у ви­си­ну осла­ња­ју­ћи се на ја­ча и ви­ша ста­бла до­бро од­сли­ка­ва по­ли­тич­ку ка­ри­је­ру Ива­на Ри­бар. Као мла­ди прав­ник, Ри­бар би­ва иза­бран за по­сла­ни­ка Хр­ват­ско-угар­ског пар­ла­мен­та, али кра­јем Пр­вог свет­ског ра­та при­сту­па по­кре­ту за ује­ди­ње­ње Ју­жних Сло­ве­на. У но­во­ство­ре­ној др­жа­ви Ри­бар, члан Де­мо­крат­ске стран­ке, ула­зи у пар­ла­мент. Као Хр­ват ју­го­сло­вен­ске ори­јен­та­ци­је не­ко­ли­ко го­ди­на пред­се­да­ва скуп­шти­ни. 

Под ње­го­вим пред­сед­ни­штвом усво­је­ни су Ви­дов­дан­ски устав, За­кон о за­шти­ти др­жа­ве, Об­зна­на и дру­ги ак­ти ко­ји су ка­сни­је сма­тра­ни ре­ак­ци­о­нар­ним и штет­ним. Не­пре­ки­ну­ти ла­нац Ри­ба­ре­вих пред­се­да­ва­ња скуп­шти­на­ма на­ста­вља се то­ком ра­та и у Ти­то­вој др­жа­ви, о че­му је већ би­ло ре­чи. 

За­јед­нич­ко у том лан­цу је­сте то што Ри­бар ни­ка­да ни­је имао од­лу­чу­ју­ћу власт, већ се ње­гов глав­ни адут са­сто­јао у го­спод­стве­ном ауто­ри­те­ту и го­вор­нич­ком да­ру. До­бро се зна да је Иван Ри­бар до­жи­вео лич­не гу­бит­ке у ра­ту по­ги­би­јом два си­на и су­пру­ге. У том по­гле­ду, Ри­бар је био је­дан од мно­го хи­ља­да рат­них стра­дал­ни­ка, ко­јих је ме­ђу Ср­би­ма би­ло нај­ви­ше. 

Пи­сац тек­ста „Др Иван Ри­бар се за­ла­гао за де­мо­кра­ти­ју” у пра­ву је ка­да ка­же да ја, а та­ко­ђе ни мо­ји по­кој­ни ро­ди­те­љи, ни­смо би­ли до­вољ­но хра­бри да се јав­но су­прот­ста­ви­мо Ти­то­вој по­ли­ти­ци у је­ку ње­го­ве вла­да­ви­не. Ме­ђу­тим, у опа­сним вре­ме­ни­ма, ипак, на­ђу се по­је­дин­ци ко­ји има­ју до­вољ­но сме­ло­сти. Још пре ра­та, Дра­го­љуб Јо­ва­но­вић се као ле­ви­чар су­прот­ста­вљао дик­та­тор­ском ре­жи­му, па је због то­га от­пу­штен са уни­вер­зи­те­та и по­слат у ин­тер­на­ци­ју. 

У пр­ви пар­ла­мент Ти­то­ве др­жа­ве ушле су ле­во ори­јен­ти­са­не пред­рат­не пар­ти­је, ме­ђу њи­ма и Јо­ва­но­ви­ће­ва На­род­на се­љач­ка стран­ка, гру­пи­са­не у та­ко­зва­ни На­род­ни фронт. У скуп­шти­ни ко­јом је пред­се­да­вао Иван Ри­бар, Јо­ва­но­вић се су­прот­ста­вља по­те­зи­ма уво­ђе­ња ко­му­ни­стич­ке дик­та­ту­ре. Це­на те хра­бро­сти би­ла је по­нов­но из­ба­ци­ва­ње са уни­вер­зи­те­та и де­ве­то­го­ди­шња ро­би­ја у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Пред­сед­ник пре­зи­ди­ју­ма скуп­шти­не Иван Ри­бар, ко­га г. Лу­ки­но­вић на­зи­ва бор­цем за де­мо­кра­ти­ју, ни­је у то вре­ме ни­шта учи­нио да за­шти­ти сло­бо­ду јав­не по­сла­нич­ке ре­чи. 

Ри­ба­ру се не мо­гу пре­ба­ци­ти ни­ка­ква лич­на зло­де­ла то­ком ње­го­ве по­ли­тич­ке ка­ри­је­ре. Ме­ђу­тим, у исто вре­ме не мо­гу му се при­пи­са­ти ни би­ло ка­кве за­слу­ге за до­бро­бит срп­ског на­ро­да. Осим не­прав­ди учи­ње­них Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи­ма то­ком Ри­ба­ре­вог ман­да­та, у по­сле­рат­ном пар­ла­мен­ту, Ср­би­ма су на­не­те мно­ге не­прав­де. На при­мер, Ба­ра­ња пре­те­жно на­се­ље­на Ср­би­ма при­кљу­че­на је Хр­ват­ској; кра­је­ви на за­па­ду Хр­ват­ске, у то вре­ме ве­ћин­ски срп­ски, ни­су до­би­ли ауто­но­ми­ју. Рат­ни зло­чи­ни учи­ње­ни у Хр­ват­ској, Ср­би­ји и у дру­гим кра­је­ви­ма, иако раз­ли­чи­тог оби­ма, ве­штач­ки су из­јед­на­че­ни, и др. 

Из све­га ре­че­ног би­ло би при­род­но да Иван Ри­бар као Хр­ват до­би­је ули­цу у За­гре­бу, где је нај­ду­же жи­вео и умро, али то се ни­је де­си­ло. Ули­цом и на­се­љем под име­ном „Др Иван Ри­бар”, Бе­о­град је по ко зна ко­ји пут ис­ка­зао за­хвал­ност лич­но­сти ко­ја срп­ском на­ро­ду ни­је учи­ни­ла ни­ка­кво до­бро. 

Дра­ган Стан­ко­вић, Бе­о­град