Као удар грома

Жи­те­љи Ко­ва­чи­це чи­је су ку­ће бли­зу из­ла­ска из овог ме­ста, иако ни­су лич­но ви­де­ли пад ави­о­на, ис­ти­чу да им је по зву­ку би­ло ја­сно да се у њи­ва­ма де­си­ло не­што ло­ше.

– Ни­су пр­ви пут из­над Ко­ва­чи­це ле­те­ле вој­не ле­те­ли­це, па због то­га и зна­мо ка­ко зву­че. За­то нас је и из­не­на­ди­ло ка­да је ави­он утих­нуо, а он­да се вр­ло бр­зо за­чуо удар, пра­сак по­пут гро­ма – по­ку­ша­ла су углас че­тво­ри­ца вид­но уз­бу­ђе­них ста­ри­јих ме­шта­на Ко­ва­чи­це да де­таљ­но опи­шу тре­ну­так па­да док су нам по­ка­зи­ва­ли тач­но ме­сто па­да ави­о­на. 

– У том мо­мен­ту, по­што смо би­ли у сво­јим дво­ри­шти­ма, ни­смо зна­ли шта се тач­но де­ша­ва. Зву­ча­ло је као оно де­ве­де­се­тих. За­то је би­ло ја­сно да се у њи­ва­ма де­си­ло не­што вр­ло озбиљ­но – ис­та­кла је гру­пи­ца зна­ти­жељ­них жи­те­ља Ко­ва­чи­це ко­ју смо за­те­кли ка­ко ра­до­зна­ло, на­лак­ће­ни на сво­је би­ци­кле, пра­те шта вој­ска ра­ди у по­љи­ма. 

Слич­не ути­ске из­нео је и ме­шта­нин Вла­ди­мир К. Он је био на пи­ја­ци ка­да је чуо звук на­лик гро­му, по­сле ко­јег је вр­ло бр­зо ви­део два па­до­бра­на ка­ко па­да­ју. 

– Ми­сли­ли смо да је не­ка­ква ве­жба, али бр­зо смо са­зна­ли да је пао ави­он. Ни­сам ви­део сам пад, али при­ја­тељ ка­же да је ави­он ле­тео ни­ско – ука­зао је Вла­ди­мир.

Пре до­ла­ска вој­ске, вој­не по­ли­ци­је и дру­гих над­ле­жних, ка­ко су по­све­до­чи­ли ме­шта­ни, пи­ло­ти­ма ко­ји су се ка­та­пул­ти­ра­ли по­ку­ша­ли су да по­мог­ну ра­та­ри нај­бли­жи ме­сту уде­са, ко­ји су по­зва­ли Хит­ну по­моћ. Пре­ма тврд­ња­ма жи­те­ља Ко­ва­чи­це, ка­да су ра­та­ри при­шли пи­ло­ти­ма обо­ји­ца су ди­са­ла и би­ла све­сна.

Од оних ко­ји су оста­ли у по­љу до до­ла­ска при­пад­ни­ка вој­ске ни­је се мо­гло са­зна­ти шта је од све­га ово­га за­и­ста тач­но, јер њи­ма због уви­ђа­ја но­ви­на­ри ни­су мо­гли да при­ђу. По­је­ди­ни од ових ра­та­ра, без ус­пут­ног за­у­ста­вља­ња, тек по­сле не­ког вре­ме­на трак­то­ром су пре­ве­зе­ни ка Ко­ва­чи­ци. 

По­ли­ци­ја и вој­ска пра­ти­ли су си­ту­а­ци­ју ка­ко не би би­ло не­по­треб­них за­у­ста­вља­ња и скре­та­ња са глав­ног пу­та. У њи­ву где се сру­шио ави­он, али и ону са су­прот­не стра­не са­о­бра­ћај­ни­це, где су се пи­ло­ти при­зе­мљи­ли по­сле ка­та­пул­ти­ра­ња, све вре­ме ни­је сме­ло ни да се за­ко­ра­чи. Во­зи­ла су мо­гла без за­др­жа­ва­ња да про­ла­зе пу­тем из­ме­ђу Ко­ва­чи­це и Идво­ра, а но­ви­нар­ске еки­пе мо­гле су да се кре­ћу са­мо уз сам обод са­о­бра­ћај­ни­це. 

На ли­ци­ма жи­те­ља окол­них ме­ста ко­ји су се ра­до­зна­ло оку­пља­ли то­ком уви­ђа­ја би­ла је уоч­љи­ва не­ве­ри­ца – што због са­ме не­сре­ће, што због ме­ста на ко­ме се до­го­ди­ла. Ка­ко је ле­те­ли­ца па­ла у њи­ву са ле­ве стра­не из прав­ца Ко­ва­чи­це, а пи­ло­ти ско­ро ки­ло­ме­тар да­ље, у њи­ву са су­прот­не стра­не ко­ло­во­за, оку­пље­ни жи­те­љи овог де­ла Ба­на­та за­пи­та­ли су се шта би се тек де­си­ло да су ави­он или пи­ло­ти па­ли на при­лич­но про­ме­тан ко­ло­воз.