Варљиво људско срце

ЕКСКЛУЗИВНО
Преварио се свако ко је очекивао да би славни руски редитељ Никита Сергејевич Михалков, оскаровац и освајач највећих светских фестивалских награда, својим новим филмом "12" могао понудити само пуки римејк филма "Дванаест гневних људи" Сиднија Лумета из 1958 године. Уосталом, од аутора филмова какви су "Механички пијанино", "Неколико дана из живота Обломова", "Очи чорније", "Урга", "Варљиво сунце", "Сибирски берберин", и не може се очекивати да буде пуки кописта, да не буде ангажован, свој и оригиналан.

Луметов филм Михалкову је послужио само као полазишна идеја за причу о дванаест поротника који треба да донесу једногласну одлуку о (не)кривици младића оптуженог за убиство свог поочима (код Лумета реч је о младом Латиноамериканцу, док је Михалковљев јунак млади Чечен – посвојеник бившег руског официра из чеченских ратова). Све друго је руско, снажна прича са 12 ликова и 12 животних истина, психолошки снажна и узбудљива драма о души и срцу обичног, малог руског човека у великом, бурном неморалном раздобљу транзиције у Русији. Истовремено, и један од најлепших филмова у последњих неколико година са погледом на ратове у Чеченији.

У најкраћем: моћан и важан филм са дванаест бриљантних руских глумаца невероватне креативне енергије (Сергеј Маковетски, Сергеј Гармаш, Михаил Ефремов, Јури Стојанов, Валентин Гафт... и Никита Михалков у дискретној, мистериозној, а важној улози), са функционалном и узбудљивом музиком Едварда Артемијева и темама о којима је потребно дуго размишљати.

На управо завршеном 64. Венецијанском фестивалу, где је филм "12" имао светску премијеру у главном такмичарском програму (приказан тек претпоследњег дана када су многи већ кренули на пут за фестивал у Торонту), одлуком жирија којем је председавао кинески редитељ Жанг Јимоу, Никити Михалкову је свечано уручен "Златни лав – Венеција 64", почасна награда за целокупну каријеру. У образложењу жирија у чијем су раду учествовали све сами редитељи (уз Јимоуа и Инариту, Џејн Кемпион, Кетрин Бреја...), указује се између осталог на "бриљантну доследност у стваралаштву Никите Михалкова", исказаном и у новом филму "још једној потврди његовог мајсторства у истраживању и откривању комплексности егзистенције, чему Михалков приступа са огромном хуманошћу и емоцијама"...

У интервјуу за "Политику" вођеном на Лиду дан пред церемонију доделе награда, Михалков говори и о филму "12", о начињеној паузи јер није хтео да "брбља о безначајним стварима", о веровању да "прави интернационални филм настаје прво као национални", Русији као мосту између истока и запада и о стварима зарад којих ваља уложити време...

Иако је помало класичан и театарски у изразу, сматрам да је Ваш филм моћан и важан, јер задире у дубине, не само савременог руског друштва, већ и самих појединаца и онога што их мучи, о чему и како размишљају, како покушавају да наставе напред?

Мислим да се морате сложити да је ово и прича о људима који покушавају да изађу изван себе, изван својих лимита, али је ово и филм о мени самом. Нисам снимао више од седам година, али не зато што то нисам могао, већ зато што нисам хтео да брбљам о безначајним стварима, тек да се каже да нешто радим. Желео сам да се акумулирам, да на миру размислим о питањима која ме брину и која могу да брину и друге људе. Надам се да је овај филм показао да сам био у праву. Али, уопште нисам размишљао о томе да "12" треба да буде разумљив и прихватљив и за иностране гледаоце и просторе изван Русије. Ту не гајим велике наде, иако у филму има тема које могу да пробуде генерално интересовање.

Али генерално интересовање је већ пробуђено, видело се то већ после прве венецијанске пројекције. Уосталом, филм обилује и одлично психолошки развијеним ликовима и вешто и темељно вођеном карактеризацијом, захваљујући чему било који гледалац може да се идентификује.

Надам се, али верујете – мој циљ није био да снимам универзални филм. Једноставно, верујем да прави интернационални филм настаје прво као национални. Јер, чим почнете да радите као неко други, ваш филм неће живети ни у вашој земљи, а камоли у иностранству.

Кажете да се на крају види и да је ово филм о Вама самом, а на крају је кадар мале иконе. Можемо ли Ваш филм назвати и православним?

Сви моји филмови су православни, али то не бих декларисао као фетиш, нисам фетишиста. Но, не могу бити другачији. А и зашто бих?

Неки кажу и да сте помало контрадикторни, да сте подељени између носталгије за старом земљом строгог ауторитета и нечег што се зове сензибилитет везан за демократске промене. Постоји ли таква контрадикција?

Апсолутно не, нема никакве контрадикције! Увек сам делио мишљење да је Русија одувек била мост између истока и запада, и историјски увек је било тако. Да није било Русије као територије и да није било њеног народа, питање је којим би се језиком данас говорило, ево овде, у Италији где сада причамо. Монголским? Међутим, ово што кажем није руски шовинизам или шовинизам велике Русије, већ реална историја. Зашто би ме неко сматрао контрадикторним? Различити ветрови дувају Русијом – и они са истока и они са запада. Они се у Русији сударају, мешају, ломе и зато је тај мост истинит и стваран.

Зашто сте узели филм Сиднија Лумета као модел ?

Луметов филм је диван, али је бесмислено посматрати мој филм "12" као његов римејк. Луметов "Дванаест гневних људи" послужио је само као импулс, све друго је очигледно руско.

Веома ми се допао начин како третирате велику тему ратова у Чеченији, тај велики руски проблем, како гледаоцу приближавате културу и ратничку традицију чеченског народа, како отварате врата миру и разумевању.

Немогуће је коегзистирати без приближеног погледа на културу и традицију других. У то треба уложити време. Пре петнаестак година уназад глупи руски генерали који нису познавали ни руску литературу нити мемоаре својих претходника који су на Кавказу војевали 300 година уназад, мислили су да могу да реше проблеме тако што ће извршити напад и довести "40 руских војника на једног Чечена". И ? Сада се суочавамо са последицама свега тога! Уместо да је својевремено генерал Дудајев (Џохар Дудајев, бивши совјетски ваздухопловни генерал чеченског порекла, касније и изабрани председник Чеченије, ликвидиран од стране руских специјалаца – прим. аут.) био позван у Москву, да су му дали још две звезде на еполетама и још мало ордења и рекли му: "Дај, уради све што можеш, среди проблем!" и он би урадио све, ми смо војевали не разумевајући да је Кавказ засебна област, област другачије културе. Слично Буш сада ради у Ираку.

А Косово?

Ах, Косово, то је посебна и тешка прича. Видите, најлепша победа је када створите ситуацију да ваш непријатељ не може да живи без вас и када сте му стално потребни.

Није ли то утопија?

Зашто утопија, по чему утопија?

Зато што су можда потребни векови да се тако нешто постигне.

То је друга тема. Једна од највећих грешака лидера јесте што желе да уживају у резултатима своје политике само током свог живота. Специјално у Русији, земљи у којој можете летети авионом и по осам сати а да се још увек говори исти језик. Наравно да је потребно време, али то је грађење, то је процес! Лако је мени да говорим, ја нисам политичар и можда нисам у праву, али ако они од којих све зависи виде овај филм и почну да постављају питања, хвала Богу, учиних нешто.

На конференцији за новинаре рекли сте да ћете позвати и председника Путина да види Ваш филм, али шта ако му се не допадне?

Још увек имам изузетно високо мишљење о његовом интелекту.

"12" је филм о савременој Русији, са рефлексијама новије историје. Радили сте и историјске филмове, шта мислите о њима?

Снимати историјски филм не значи аутоматски и да је то филм о прошлости. Ако успоставите модерну тачку гледишта, можете причати и о примитивним, праисторијским људима а да то опет буде филм о модерним временима. Од тога је много важније питање да ли заиста бринете о ономе о чему причате овог тренутка, зашто и из којих разлога то говорите баш сада? Да ли због новца, политике, зато што је то мода, без реалне потребе, олако или без било каквог разлога. Пре или касније, све ће свима бити јасно.

А зашто сте одлучили да снимите "Варљиво сунце 2", зар није првим филмом све речено?