Шта цури у Винчи

Протеклу недељу обележило је успаничено извештавање готово свих медија о гориву нуклеарног реактора у Институту „Винчa” које „цури” у базене са водом у које је смештено. У јавност је пуштена заиста онеспокојавајућа слика предстојеће радиолошке и еколошке катастрофе изазване наводним немаром и запуштеношћу стања у делу Института око нуклеарног реактора. Овој слици су, неспретним интерпретацијама, допринели безмало сви њени актери. Стручњаци „Винче”, задужени за сигурност реактора и горивних елемената, пропуштањем да новинарима јасно предоче шта се заправо дешава у базенима са горивом. Потом представници надлежних власти у Министарству науке недовољним познавањем ситуације и коришћењем ове прилике за јавни обрачун са Институтом, својим највећим и најважнијим клијентом, као уводом у његову „транзицију”. Коначно, у том низу су се нашли и медији, који у већ рутинском трагању за сензационализмом у убрзаној таблоидизацији целокупног медијског простора упорно одбијају да прихвате сопствену одговорност за утицај на јавно мњење и психозе у друштву.

Тако се догодило да један колоквијални стручни термин „цурење горива” (fuel leaking), пренет са веб-сајта Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) буде интерпретиран као стање пред нуклеарну еколошку катастрофу! Извесно је да је већи део јавности визуелизовао некакву цистерну пуну „нуклеарног керозина”, која је почела да цури! На то се надовезала власт са изјавом да нема места забринутости јер „гориво цури последњих годину дана”! Да забуна буде већа, та замишљена цистерна је смештена у некакав базен са водом, који дакле мора бити већи од ње, тако да све то заједно читаоцу мора изгледати као злокобно крцкање бране неког овећег вештачког језера са радиоактивним горивом и загађеном водом.

Најпре, нуклеарно гориво није у течном стању и физички не може да цури. Гориво нуклеарног реактора у Винчи су патроне од металног уранијума, смештене у алуминијумска кућишта налик на чауре, дакле у чврстом је стању. Док је реактор био у употреби (1959–1984), његово пуњење свежим горивом било је заправо слагање оваквих патрона у цеви и ређање таквих цеви у језгро реактора. Након једног циклуса рада реактора и искоришћења или „озрачивања” горива, оно се као истрошено и озрачено враћало у базене са водом, где се држи у херметички затвореним цевима или алуминијумским бурадима. Бурад и вода у базену служе као заштита околине од зрачења патрона, а сам базен је од околног тла заштићен дебелим слојем бетона и слојем челика. Овакви услови складиштења истрошеног нуклеарног горива су уобичајени за нуклеарне реакторе, али имају свој век трајања. Вода у базену је присуством истрошеног горива свакако контаминирана у мањој или већој мери, утолико више уколико оно дуже борави у њој. Улога те воде и јесте да задржава контаминацију и спречава њено ширење у околину.

Шта то онда цури у Винчи? „Цурење горива” је стручни колоквијални термин који означава повећање нивоа радионуклида у заштитном слоју воде у базенима до кога долази због старости и делимичне корозије контејнера у које су смештене патроне истрошеног горива. Повећање радиоактивности у води не значи непосредну опасност по околину, као што је то у овом случају утврдио и републички инспектор за заштиту од зрачења, али указује да је прекорачен рок трајања контејнера за смештај горива и да је потребно предузети акцију на њиховом измештању и трајном одлагању или треба прибећи неком другом решењу. У овом случају то решење је нађено у оквиру руско-америчког споразума о репатријацији горива из истраживачких реактора, по коме свака од двеју нуклеарних велесила до 2010. године треба да прими назад гориво којим је снабдевала истраживачке реакторе у другим земљама. Зато је IAEA покренула заједно са Владом Србије 2004. године Програм нуклеарне декомисије у Институту „Винча”, тзв. Програм ВИНД, у оквиру којег све истрошено гориво из српског реактора у Винчи треба да буде враћено у земљу порекла Руску Федерацију. Безбедност горивних елемената и спречавање да они дођу у погрешне руке је највећа брига међународне заједнице и разлог за велики публицитет који прати овај пројекат, па се тако десило да је један стручни колоквијализам добио у овдашњој јавности монструозне димензије.
Експеримент са нуклеарним реактором део је историје државе која је потонула у политичком, економском и ратном колапсу. Као функционер Министарства науке од 2005. до 2007. године, задужен за праћење реализације пројекта ВИНД, уверен сам да „Винча”, уз све наслеђене тешкоће института који је пројектован за бившу велику државу и политичке апетите тадашње власти, има стручан и способан тим да успешно реализује овај пројекат. Тај тим, радећи у тишини, већ неколико деценија води рачуна да се ништа непредвиђено у Винчи не деси. Нема разлога да не верујемо да ће свој посао на исти начин обавити до краја, када ће коначно све нуклеарно гориво отићи заувек из Србије.

доцент Физичког факултета у Београду