Сад нам се умиљавају

Двадесети век је посејао многе лажи; биле су лансиране довитљиве фразе за обмањивање народа, међу њима била је и крилатица: „Сваки народ има владаре какве заслужује”, која је јасно говорила о колективној кривици како смо сви ми појединачно одговорни што је, на пример, друг Тито био устоличен за доживотног председника.

Овај XXI век је млад, тек је започео. Сви одрасли смо деца другог миленијума, који је обиловао демагошким паролама. Инаседали смо не питајући како: „Свака добра књига сама нађе пут до читаоца” кад у многим градовима Србије ни данас нема ниједне књижаре, или: „Не брини, улога нађе глумца!” Како да не бринем?! Мене ни случајно не може трефитиод оних који стоје испред моћних подупирача. Биле су то лажи којима су нам помагали да лакше гутамо жабе. Сигурна сам да Србија заслужује бољу власт и од ове коју сада има! Нема! Премијер је у одласку, председник без наговештаја одласка, а њихови кабинети олако прелазе преко чињенице да у Србији огромна већина становништва живи испод доње границе сиромаштва која угрожава темељ њихових људских права. А многи око мене ипак живе у заблуди окривљујући народ за стање у земљи. Народ је, откад ја посматрам свет, увек жртвован јер владају цареви који не воле земљу и не поштују народ, већ гледају само своје личне интересе.

Како су слатки сада политичари кад нам се умиљавају, пре избора најављују да ће сунце изаћи на истоку! Обећавају како ће примењивати европске стандарде, додуше прво морајуизрачунати колико ће остати после пуњења личних џепова, јер наша владајућа врхушка није још ни свесна озбиљности голог опстанка, а камоли европских стандарда. Они владају за себе, за своје добро, мислећи да народ може све да издржи и да је народ зато народ што је неуништив. Народа је одувек било и биће како год они буду владали...

Сећам се чувене пароле председника Кенедија којој се дивио ХХ век: „Немојте да чекате шта би за вас могла да учини ваша домовина већ гледајте шта ви за њу можете да учините!” Сад се питам каква би то била домовина која не мари за своје грађане, чија би то била домовина, да ли је она важнија од грађана?! Садашњи слогани су ме управо на то подсетили: „И Косово и Европа” или „У Европу само са Косовом”. Нисам политичар и не знам како треба решавати политичке загонетке, али видим да ни они који би морали то да знају – не знају. ЕУ не даје простора за наше одлуке, ЕУ се понаша попут Титових партизана, диктаторски. Будите то што нисте, па ћемо вас примити у ЕУ! Од кога лићенакрају измамити фатални потпис о признавању независности Косова?

Где се денула грађанска усправност политичара?

Једанаести мај је релативно далеко, још се деле упутства народу како да изабере оне које није већ неколико пута изабрао или је изабрао оне у које се дебело разочарао. Читам вест како се високи представник ЕУ Хавијер Солана залагао за размештање Еулекса на целој територији Косова, рекавши да ће после избора у Србији следећи кључни тренутак бити 15. јун, кад на снагу ступа устав Косова. Не знам од чега је скраћеницаЕулексни шта значи, али трудим се да је упамтим; прошла су времена кад се опуштено могло изјављивати како нас политика не занима, јер је превртљива као девојке радости. Има оних који то и сада тврде, али ја мислим да кад се угрожава светиња територијалне суверености једне државеонда политика постаје претња.

Тешим се мислећи – нека свако носи своју тајну и духовну опсену како хоће и како му је драго.

Сетила сам зен приче о сиромашном сељаку који је, у неком запећку огромне Кине, имао два крчага са којима је одлазио на бунар да захвата воду. Док би стигао до своје удаљене избе један од крчага, који беше напукао, испустио би сву воду али га је сељак сваког дана, упорно носио са собом. Једнога дана, као што бива у бајкама, проговорио је напукли крчаг: „Извини што не могу да те наградим за твој труд. Тежак сам и ти ме носиш до бунара, а ја нисам у стању да сачувам воду коју си захватио. Опрости ми...”. „Нема шта да ти праштам. Да ниси уплашен, мислећи да си фелеричан, ти не би оплакивао себе, него би видео и свет кроз који пролазиш. Приметио би да те сваки пут при повратку са бунара носим у десној руци, јер сам са те стране пута посејао семе разнобојног цвећа, које је никло, расте и цвета захваљујући твом недостатку; ти кроз напрслину свакодневно заливаш тло и ми, уместо пустоши, пролазимо кроз дивну башту”.

Осећам како смо ми, народ, тај напукли крчаг. Све су руже на Ташмајдану процветале од наших осмеха, и ми се стапамо са плавилом неба.