Заборављени српски Гауди

Тако после Музеја ПТТ-а, у једној оваквој тури туристима не би требало много пешачења до наредне тачке на којој је он оставио свој траг, а то је Пионирски парк. У њему се некада између Старог и Новог двора налазио Маршалат који је сређиван према Коруновићевом пројекту. Фасада окренута према Народној скупштини није била репрезентативна, али зато је страну ка данашњој Улици краља Милана красила богата декорација. Како су после Другог светског рата градски урбанисти сматрали да некадашњи Дворски парк треба више отворити за народ, донета је одлука да се Маршалат сравни са земљом. 

Бољу судбину није доживело ни Коруновићево здање на некадашњем Вилсоновом тргу, а данашњем Савском. Њега је, осим зграде Главне железничке станице, улепшавала и прелепа фасада Поште. То здање је двадесетих година прошлог века, када је подигнуто, било права архитектонска лепотица за коју добар део стручне јавности сматра да је то Коруновићево најбоље дело. Оштећена је у Другом светском рату, а њену лепоту докрајчило је послератно доба.

Зграда јесте у поратним годинама обновљена, али је и огољена, па данас од некада једног од најрепрезентативнијих објеката у Савском амфитеатру имамо готово само костур и неугледну фасаду у соцреалистичком маниру. За ово здање можда ће коначно доћи лепши дани јер, како су у претходних неколико година најављивали надлежни, потрудиће се да му се у договору са Поштом Србије врати некадашњи препознатљив изглед. Овај потез надлежних не би био лош, ако се зна да Савском тргу предстоји велика обнова у оквиру које ће бити постављен споменик Стефану Немањи око кога ће бити водоскоци и зеленило.

И Црква Свете Петке Коруновићево дело

Музеј ПТТ-а данас није једино сачувано здање на чијој фасади се види потпис Момира Коруновића. То су и Стари ДИФ, Сеизмолошки завод на Ташмајдану, Црква Свете Петке, Црква Светог Лазара на Булбулдеру и Црква Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској.

Стари ДИФ саграђен је од 1929. до 1935. као зграда Соколског дома „Матица”. У току градње овог здања било је већих измена изворних замисли јер је првобитни план био да се уради и богата скулпторална декорација. Како се наводи у стручној литератури, ова зграда је најзначајније Коруновићево остварење јавне намене у Београду. 

А за најстарији јавни објекат на Ташмајдану важи зграда Сеизмолошког завода. Грађена је од 1908. до 1939. Првобитни објекат изведен је 1909. по Коруновићевом пројекту, а представља и прво остварено дело овог архитекте.

Многи не знају и да је српски Гауди добио задатак да једну индустријску зграду претвори у сакрални објекат. То је данашња Црква Покрова Пресвете Богородице подигнута 1933. године.

И када је реч о Цркви Свете Петке Коруновић је имао изазован задатак – да на месту старог здања осмисли ново. По његовом пројекту зидање цркве почело је половином тридесетих и то на месту старе капеле. Нова црква освештана је на дан Свете Петке 1937. Последњих деценија ову богомољу походе многи верници, али већина нажалост не зна да је пројекат за њу потписао Коруновић.

Градитељ соколских домова

Момир Коруновић рођен је 1883. године у Глоговцу код Јагодине у свештеничкој породици. После Гимназије у Јагодини, школовање је наставио у Београду. У главном граду се факултетски усавршавао у области архитектуре, али у Београду је постао и члан соколског друштва. Усавршавао се у Прагу, Паризу и Бечу.

По повратку у земљу деценијама је радио у Министарству грађевине. Остао је упамћен као градитељ соколских домова, верских објеката и спомен-обележја и у другим деловима Краљевине Југославије. Нажалост, и многе Коруновићеве грађевине у остатку Југославије, срушене су или драстично измењене.

Дрвени стадион на месту данашњег Машинца

Ко год се јавним превозом данас вози Улицом краљице Марије, зна за трамвајско и аутобуско стајалиште „Машински факултет”. Али, тридесетих година прошлог века на том месту није био факултет него велики стадион, и то дрвени. Њега је за потребе великог свесловенског соколског слета, који је одржан 1930. године, пројектовао такође Момир Коруновић.

Како је забележено у хроникама, стадион је подигнут  за свега два месеца по узору на сличне објекте у свету и могао је да прими између 40.000 и 45.000 гледалаца. У складу са својим градитељским надахнућем, и на овом стадиону Коруновић је убацио елементе националног стила, што се нарочито видело на улазним капијама. Конструкција стадиона је одмах после ове спортске манифестације расклопљена и коришћена за друге намене.