Како је Србија добила прајд

Број представки против Србије у Стразбуру сваке године се смањује и сада их је 1.580. Истина је да Србија има обавезу да исплати милионске суме због изгубљених спорова, али медији нису објавили вести о томе да има спорова које је Србија добила.

– Наша земља је у Стразбуру добила „прајд”, „косовске пензије” и стару девизну штедњу, а добијен је и спор против Хрватске господарске коморе – каже за „Политику” заменик државног правобраниоца Наташа Плавшић, која заступа Србију пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

„Парада поноса” је „добијена” у предмету „Ђорђевић и други против Србије”. Европски суд је још у фебруару прошле године оценио да је питање одржавања „прајда” решено на домаћем нивоу и да су подносиоци представке добили одговарајуће обештећење одлуком Уставног суда.

– Подносиоци представки жалили су се да је дошло до незаконитог мешања у право на слободу изражавања и мирног окупљања, која су гарантована Европском конвенцијом. Жалили су се због тога што је, на основу њиховог захтева за одржавање „Параде поноса”, промењена локација окупљања за 2009. годину и забрањено окупљање за 2011, 2012. и 2013. годину – каже Наташа Плавшић.

Европски суд је констатовао да је Уставни суд Србије већ претходно решио проблем, тако што је утврдио да је неуставан Закона о јавном окупљању из 1992. године.

– Тај закон је престао да важи 23. октобра 2015. године, а нови закон о јавном окупљању из 2016. године, којим су исправљени сви недостаци закона из 1992. године који су битни за овај предмет, ступио је на снагу 5. фебруара 2016. године – објашњава Наташа Плавшић.

Због тога је Европски суд навео да су промена локације „Параде поноса” 2009. године, забрана њеног одржавања 2011, 2012. и 2013. године и непостојање могућности да се делотворно оспоре спорне одлуке, биле последица примене Закона о јавном окупљању из 1992. године. Такође, Европски суд је констатовао да су, и пре промене закона, 2014. и 2015. године, параде одржане и да су прошле без инцидената.

– Европски суд је нагласио да се чини да је дошло до позитивне промене у схватању јавности о одржавању „Параде поноса” и оценио да је обештећење које је Уставни суд пружио одговарајуће и довољно. Како је питање решено на домаћем нивоу, Европски суд је донео одлуку о скидању представки са листе предмета. Тако је Србија добила „прајд” – каже Наташа Плавшић.

Мало је познато и да је суд у Стразбуру прогласио недопуштеним представке у вези са обуставом исплате такозваних косовских пензија. Реч је о предмету „Скендери и четири других против Србије”, где је наша држава тужена због повреде права на мирно уживање имовине осигураника са пребивалиштем на територији АП Косова и Метохије.

– Подносиоци представке су се жалили да нису добијали пензије или друга социјална примања од филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (РФПИО) од 1999. године, као и да им у вези са тим нису била доступна делотворна домаћа правна средства – наводи наша саговорница.

Случај има предисторију пред домаћим судовима. Апелациони суд у Београду је 2013. године досудио делимично обештећење за пензионерку Скендери, у виду одређеног износа на име неисплаћених пензија после 2003. године. Тужбени захтев је правоснажно одбијен у делу који се односи на исплату пензија за период од 1998. до 2003. године, због застарелости потраживања. Након тога, она се обратила Уставном суду, који је њену уставну жалбу одбацио из процесних разлога.

– Када је реч о другом, трећем, четвртом и петом подносиоцу представке, они су, након „ћутања администрације” по захтевима које су упућивали РФПИО ради поновног успостављања исплате пензије, водили без успеха управни поступак и управни спор. Нису се обратили Уставном суду, због сумње у изгледе за успех уставне жалбе. Међутим, суд у Стразбуру је оценио да „се не може рећи” да нису имали изгледе на успех. Тиме је потврђена делотворност уставне жалбе у Србији – наводи наша саговорница.

У пресуди „Грудић против Србије” Европски суд је наложио нашој земљи да подносиоцима представке ретроактивно исплати њихове пензије. Према оцени суда, мешање у право на мирно уживање имовине у овом случају је постојало због тога што обустава исплата њихових пензија од РФПИО није била прописана законом. У случају Скендери обустава исплата пензија била је супротна закону.

Као пример спора који је прво „изгубљен”, а затим „добијен” пред Европским судом, наша саговорница наводи пресуду у предмету „Алишић и други против Србије и Словеније”, која се односи на питање враћања „старе” девизне штедње. Суд је обавезао Србију да предузме све неопходне мере, укључујући и законодавне измене, у року од годину дана од доношења пресуде, како би подносиоцу представке и свима другима у истој ситуацији као његовој, обезбедили исплату старе девизне штедње под истим условима које су имали српски држављани са таквим уштеђевинама у домаћим филијалама српских банака.

У складу са овом пресудом, усвојен је Закон о регулисању јавног дуга Републике Србије по основу неисплаћене девизне штедње грађана положене код банака чије је седиште на територији Републике Србије и њиховим филијалама на територијама бивших република СФРЈ. Када је суд испитивао да ли овај закон испуњава услове у предмету „Муратовић” који се жалио да је за њега немогуће да подигне новац који је уложио у девизама на рачун код тузланске филијале Инвестбанке, представка је одбачена као преурањена зато што подносилац, пре обраћања суду у Стразбуру, није употребио правни лек који се зове „захтев за верификацију”.

Европски суд за људска права прошле године је прогласио недопуштеном представку Хрватске господарске коморе (ХГК) против Србије.