Апсолутна истина

У свом тексту „Право на (не)истину” арх. Михајло Митровић упућује низ (дис)квалификација у мом напису „Право на другачији став” (објављенoм у „Политици” 28. марта) као што су: „много произвољности, нетачности, крупних неистина и, посебно оштро, „кажњиво изношење апсолутне неистине”.

Сматрам да је потребно да укратко подсетим читаоце „Политике” да сам у поменутом напису изразио своје неслагање са тврдњом арх. Михајла Митровића да се на страни противника планираног моста на Сави код Аде Циганлије налазе „јавни интерес, Београђани и струка”. Приговорио сам архитекти Митровићу да његово позивање на јавни интерес и Београђане нема никакву легитимну подлогу, а посебно сам се осврнуо на његов децидирани став да СТРУКА сматра изградњу изабраног моста неоправданом, штетном, расипничком... Великим словима нагласио сам реч СТРУКА, јер је он под тај појам очигледно сврстао само своје истомишљенике, а нама колегама другачијег мишљења тиме порекао право на припадност СТРУЦИ. У жељи да на најилустративнији начин покажем неодрживост оваквог става и да истакнем високу СТРУЧНУ компетентност жирија навео сам податак да су у његовом раду суделовали и академици САНУ – Никола Хајдин и Бранислав Митровић. Њих двојицу сам узео као најистакнутије репрезентанте њихових радних области – Хајдина у мостоградњи, а Б. Митровића у архитектури и урбанизму. Написао сам само да су они, поред других стручњака, били у жирију за избор идејног решења, дакле само то, и ништа више. И то је чињеница, и ту нема никакве апсолутне неистине, а најмање кажњиве, какву ми, уз очевидно претећи тон, приписује М. Митровић. Неистину, пак, износи управо М. М. тврдећи да је Б. Митровић био ЈЕДИНИ архитект у конкурсној оцењивачкој комисији и да се „оградио од награђивања протекционисаног словеначко-аустријског пројекта”. Да је колеги Митровићу заиста било стало до истине, а не до олаког оптуживања мојих навода, могао је да се обрати организатору конкурса (као што сам то ја учинио) и да добије податак да су чак трећину деветочланог састава жирија чинили архитекти, поред Бранислава Митровића и Бранислав Стојановић, редовни професор Архитектонског факултета у Београду, као и Ђорђе Бобић, главни архитект града. Жири је своју одлуку донео ЈЕДНОГЛАСНО и то је апсолутна истина.

Што се тиче Митровићевог тврђења да је словеначко-аустријски пројекат био протекционисан – одговор би могао да дође од организатора или жирија, а никако од мене.

Сличан је мој однос и према декларацији Академије архитектуре Србије (коју М. М. делимично наводи) – нити сам је у свом тексту помињаонити сам детаљније са њом упознат, па нема ни разлога да се њоме у овом напису бавим.

Милорад Х. Јевтић, 
архитект