Чари Европе

Позив из НУНС-а да отпутујем у Париз на једну новинарску конференцију дошао је изненада, али сам га, разуме се, здушно прихватио. Француска амбасада је имала разумевање за хитност, па сам визу добио „преко реда”. А кад сам подигао свој пасош, био сам пријатно изненађен политиком визних олакшица за моју професију на делу: виза је била дугорочна, вишекратна и – гратис.

А онда сам одлучио и да, уместо авионом, на пут кренем аутомобилом. Путовање између два аеродрома брзином од 900 километара на сат је нека врста „телепортовања”: нема се осећај за раздаљину и простор, стигли сте, али нисте путовали.

У последњи час одлучио сам да поведем и сапутницу, једну Ивану – тако се представила кад сам одабрао српски на ГПС уређају – која ме је, од момента кад сам упалио мотор, редовно обавештавала где све да скренем, опомињала кад прекорачим дозвољену брзину, упозоравала на радаре – и довела тачно пред врата одредишта. Ово навођење преко сателита у једној кутијици је истинска научна фантастика која се обистинила.

Прва страна граница била је Мађарска. Љубазни гранични полицајци и цариници су ефикасно одрадили свој део посла и пожелели ми срећан пут. Подсетили су ме да купим „вињету” – купон за путарину. Учинио сам то, али нисам успео да докучим како су (и да ли су уопште) контролисали да ли сам то учинио. Можда се подразумева да је то обавеза, коју ће, као такву, свако да испоштује...

У Мађарској сам претходни пут био пред крај деведесетих, премда ми је најупечатљивији утисак из те земље онај из друге половине осамдесетих, утисак Мађарске из совјетског блока, са празним радњама и бедом „реалног социјализма”. Већ у деведесетим тога није било, али су за нас под санкцијама у близини граница биле отворене многе „пепите”, трговине са робом за свакодневицу, и путницима који су у њима пунили велике торбе за „бувљаке” уз помоћ којих се преживљавало.

Данас од „пепита” није било ни трага. Мађарска је по свему Европа и просперитетни Запад. Још се, истина, тамо плаћа форинтама, али много Мађара ради у фабрикама које су у последњих петнаестак година странци подигли на лединама. Политика тамо иначе није много узбудљива. Да ли се ико сећа како им се зову председник, премијер или вођа опозиције?

Модерни аутопут ме је брзо одвео до Аустрије. Границу сам препознао кад смо прошли поред напуштених царинских и полицијских испостава. Ко би рекао да је ту некад била „гвоздена завеса”.

„Вињета” – путарина – се купује и у Аустрији (и плаћа еврима). Она је сада у облику налепнице од седам евра која важи девет дана, и коју треба налепити на шофершајбну. Али нема (видљивих) контрола.

Заустављам се прво у Линцу, где се састајем с пријатељима, гастарбајтерима. Живе у удобном стану у ширем центру града. Импресионира беспрекоран ред испред зграде: ни трунке ђубрета поред контејнера, ниједне кесе у оближњем парку који се види с прозора. „Зашто овако не би могло да буде и код нас”, пита ме домаћин.

Да ли је одговор у карактеру и васпитању људи, или уређености државе. И шта од та два иде прво?

Преноћио сам у Салцбургу, шармантном граду који је пун историје и, наравно, родно место Моцарта. Немачка је на неколико километара одатле и граница између две државе обележена је само једним невеликим знаком на коме је немачки грб. Разлика је и у томе што на немачким путевима повремено може да се вози колико се може, али све до Француске, на великом делу „аутобана” нешто се поправља и преправља.

Једини знак да се ушло у Француску јесте – промена језика и стила на саобраћајним путоказима, али путник заправо не зна када прелази граничну линију. Граница је само на мапама и у катастрима.

Док у Немачкој нема путарина, Французи је наплаћују на традиционалним наплатним рампама – и често: за око 950 километара чак шест пута. „Источни аутопут” води кроз питоме пределе Шампање, али дуж пута виногради су само на таблама – поља су засејана житом.

У Паризу, атмосфера је некако опуштенија у поређењу са аустријским и немачким градовима: приметно је више импровизације: пикаваца на улицама, неуредних телефонских говорница, графита на зидовима. Али импресионира урбанистички ред, раскош централних авенија – и свеприсутна историја. Конференција се одржава у „Кући Европе” – која је била дом једне списатељице – у 17. веку...

У чарима Европе без (унутрашњих) граница уживао сам и у повратку. Пасош сам морао да покажем тек на изласку из Словеније. Показивао сам га два пута и хрватским граничарима и цариницима, а на уласку у Србију печат му је ударио мрзовољан полицајац ког је мрзело да ме погледа, а камоли да каже добар дан. И први километри запуштене аутостраде на уласку у Србију, у драстичном контрасту са глатким асфалтом на изласку из Хрватске...

Стигао сам кући с надом да нам је Европа ипак – судбина...