Лична министарска мишљења

Влада Србије је коалициона и добро је познато да је то брак из рачуна, или боље рећи из нужде, и да два главна партнера имају различите погледе на многа кључна питања. Природно је очекивање да усаглашавање не иде лако. Међутим, једини политички и правно прихватљив начин да Влада обезбеди пун легитимитет код куће и у свету јесте да се ставови усаглашавају у самој Влади, а о неким најважнијим питањима и у парламенту и да се тек тада са њима излази у јавност. Али, све чешће, дотле да је то постала уобичајена пракса, министри и други владини функционери јавно изражавају ставове који нису усвојени у Влади и за које знају да их други коалициони партнери не прихватају.

Почело је са врућом реториком о намери НАТО-а да направи своју државу на Космету. Више министара, у чијем делокругу није спољна политика, дало је свој прилог овој оцени. Министар спољних послова Вук Јеремић каже да је "у Бриселу чуо оштру критику изјава из Београда и то од представника држава као што су Шпанија, Норвешка, Румунија, Словачка... Све су те земље ставиле до знања да је таква реторика разлог за забринутост". Не улазећи у меритум ствари, основно је да ли је Влада чији су министри давали такве изјаве заузела такав став у том крупном питању.

Једни министри говоре о евроатлантским, а други о европским интеграцијама. Разлика је круцијална – да ли је наша стратешка оријентација ЕУ и НАТО, или само ЕУ? Има ли Влада о томе заједнички став и да ли је он верификован у парламенту?

Министар Илић је пошао у Црну Гору да се сретне са својим црногорским колегом и разговара о заједничким инфраструктурним пројектима, а онда је променио маршруту и уместо на договорени прелаз код Бродарева отишао до прелаза Ранче да би посетио владику Филарета и онда се демонстративно вратио у Београд. Истог дана је премијеров саветник Симић изјавио да је Црна Гора "квазидржава... која се још није квалификовала за цивилизацијске нивое". Природно је да се у јавности, посебно црногорској, претпоставља да оно што каже премијеров саветник одражава мишљење његовог шефа, поготово ако се он од тога јавно не огради. Министар Ђилас каже да је Илић учинио погрешан потез и да то није став Владе, а министар Шутановац да су ставови саветника Симића штетни за Србију. Међутим, то су такође њихова лична мишљења, која имају исти значај као да их је изрекла нека невладина организација. Дакле, ни то што они кажу није став Владе. Амбасадорка Црне Горе Анка Војводић је рекла, с правом, да су ови потези и изјаве начинили велику штету Србији а не Црној Гори и да она очекује да ће "извињење уследити јавно, са највишег нивоа". Извинио се потпредседник Ђелић, у Црној Гори је то добро примљено, али је то опет његов лични став, јер га Влада није усвојила. А кад би га евентуално прихватила, било би природно да о томе Црну Гору обавести сам премијер или евентуално министар спољних послова, али у име Владе. Међутим, министар Бубало каже да се премијер неће извинити Црној Гори.

Као шлаг на торту долази изјава државног секретара у Министарству за Косово и Метохију Душана Пророковића "Њујорк тајмсу". Он набраја 16 мера које Србија разматра за случај да Косово прогласи независност, а које укључују и могуће распоређивање снага у покрајини, затварање граница и трговински ембарго. Прво питање је кад је то и како "Србија разматрала", да ли је то било на једино компетентном месту – у Влади Србије – и да ли је Влада те мере усвојила или су то можда размишљања у његовом министарству. У накнадном коментару Пророковић каже да су то могуће мере и да ће о њима одлучивати Влада и Скупштина, али је он то већ изјавио најутицајнијем листу на свету. Истовремено, министар Јеремић изјављује "Фајненшел тајмсу" да ће Србија искористити "сва правна и дипломатска средства, али не безбедносно-одбрамбена". Коме свет да верује? Јеремићева изјава није вест јер се таква реакција и очекује, али Пророковићева јесте и зато "Њујорк тајмс" у уводној реченици констатује: "Србија је спремна да употреби силу како би спречила Запад да призна Косово као независну државу". То је права медијска бомба која производи ефекат, а не Јеремићева изјава.

Вук Јеремић је само делимично у праву кад каже да су изјаве било ког државног функционера питање "одговорности свих оних који улазе у јавну расправу". То је пре свега питање одговорности Владе (и то свих партнера који ту Владу чине), јер само она може да прекине ову немогућу праксу и дисциплинује своје министре. Кад је претходни министар Вук Драшковић давао изјаве које су одударале од става премијера, његови саговорници су морали себи (ако не и министру) поставити питање – у чије име он говори? Хоће ли сада и министру Јеремићу постављати за његове колеге бесмислено и увредљиво питање: да ли су то његови лични ставови или иза тога стоји Влада. Немогуће је замислити да се такво питање постави министру иностраних послова или било ком другом министру у Британији, Француској или пак Немачкој, у којој је влада такође коалициона.

Ми немамо спољнополитичку стратегију, ми не знамо ко у име Владе и Србије говори о спољнополитичким питањима, у једној влади имамо више спољних политика, а парламент је практично без утицаја на спољну политику. Такво стање је неодрживо.

Пре неколико дана је формиран Спољнополитички савет, као форум за расправу о спољној политици. Савет не заузима ставове, не усваја закључке, не може се у јавности иступати у име Савета, али сваки члан задржава право да као аутономна и слободна личност јавно изражава своје ставове и критике Министарству спољних послова и Влади. То су правила игре која су била услов да заступници различитих погледа прихвате чланство у Савету. Али за владу важе потпуно друга правила игре, као и за све друге владе у свету. Ако се она не поштују, практично и нема владе.