Србија је јача када је војска обавезна

Сетимо се само свих оних бивших министара који су као папагаји понављали флоскулу „да Србији треба мања, модернија и ефикаснија војска”. Па је све учињено до 2012. године да нам војска заиста буде и мања и мање модернија. Сетимо се оних који су од Румуна чули синтагму „извоз безбедности”, па су пожурили да и Србију гурну у те „извознике”. А наша се армија у међувремену смањивала, оружје уништавало. Избацили смо из наоружања тенкове Т-55, нешто продали, а нешто истопили. Сиријци и даље користе те тенкове у рату. Уништили смо, на захтев америчке амбасаде, неколико хиљада ПВО ракета „стрела”, наводно, да их се не би докопали терористи. Укидали смо гарнизоне широм Србије, огроман број војне технике завршио је на ливадама поред Смедеревске Паланке. Избацили смо из оперативне употребе самоходне топове „прага”, нико од оних који су реформисали војску није изгледа чуо за беспилотне летелице. Како оборити беспилотну летелицу, да је нећемо можда гађати ракетама „куб” или „невом”? Наша копнена војска остала је без трупне ПВО артиљерије, на маршу јединице су остале само с ПВО системом „куб”. Сада топове „прага” враћамо у јединице. Да ли је неко одговоран зашто су били избачени? На стотине топова од 20 мм, идеалних за обарање беспилотних летелица, и даље лежи на ливадама крај Смедеревске Паланке. Да ли је неко уопште размишљао о новом тренду ваздушног ратовања, масовној појави и употреби беспилотних летелица? Зашто су укинуте управе родова копнене војске, зашто је Генералштаб „постројен” по „џиовима”, Ј-1, Ј-2, Ј-3, Ј-4... То је модел НАТО-а, а Србија није чланица НАТО-а. Зашто је систем одбране Србије пројектовао ратну армију од само 70.000 војника? То је исувише мало, јер је само Трећа армија 1999. имала у свом саставу око 120.000 војника.

Дакле, моје чврсто уверење јесте да је Војска Србије боља с војном обавезом него без ње. Објашњење је врло просто: професионализацијом и суспендовањем редовног војног рока све већи број послова у Војсци Србије пао је на плећа све мањег броја људи. Садашње повећање броја војника на добровољном служењу војног рока и продужавање тог рока на шест месеци, хроничан недостатак војника за стражарску службу само су потврда те чињенице. Реформе војске које су чињене протеклих година, смањивање броја тенкова, структура копнених бригада по британском узору, при чему су наши „стручњаци” заборавили каква је моћ самоходне артиљерије британских копнених бригада, које имају и своју лаку авијацију, што је све за нас мисаона именица, општи тренд да се наши официри и системом школовања претварају у менаџере јер, боже мој, неки мисле да је управљање и руковођење војском попут управљања компанијом, да је то све корпоративно, све је то годинама утицало на стање армије какво је данас.

Око 90 одсто садашњег наоружања Војске Србије сматра се, по европским критеријима, застарелим. Војска Србије још живи од залиха бивше ЈНА, вози њене камионе, тенкове, борбена возила пешадије, лети на њеним авионима, пуца из њених топова и вишецевнх бацача ракета, плови на њеним речним бродовима, има ПВО из доба СФРЈ... Средства која се на годишњем нивоу одвајају за опремање новим борбеним системима још нису велика, да би се како тако очувао социјални мир велики део војног буџета иде за плате и текуће трошкове. Код Немаца за плате војног састава иде 53 одсто војног буџета, код Британаца то је 35 одсто. Војска Србије пати и од кризе у регрутовању подофицира, па и специјалаца. Оријентација на високу технологију тражи и више новца, али истовремено не смањује аутоматски и број војника-послужилаца.

Србија већ неколико година нема редовно служење војног рока, сада имамо добровољце на шест месеци, што је довољно за основну војну обуку. Шведска, после неколико година потпуно професионалне војске, враћа постепено редовно служење војног рока. У Аустрији је био покушај укидања редовног служења војске, али није успео. Аустријанци служе редовни војни рок од шест месеци, сваке године резервисти имају 30 дана „освежавања” војних знања, а резервни официри и припадници специјалних јединица сваке године буду на тренингу и до 120 дана. Данска има добровољни војни рок од четири до 12 месеци, Естонија од осам месеци, Словачка од шест месеци, Финска од пет до 12 месеци. Швајцарска има систем где младићи похађају обуку од 18, 21 или 25 недеља у доби од 19 до 20 година, па затим као резервисти до 30. године живота бораве у касарнама сваке године на курсевима пет, шест или седам пута, а сваки курс траје по три викенда. Турска има војни рок од 15 месеци. Немачка, која је од 1956. до 2011. имала редовно служење војног рока, да би га онда суспендовала, али га није избрисала из устава, сада размишља о поновном редовном служењу у Бундесверу. Непосредни повод је мигрантска криза у контексту чињенице да је Бундесверу законом забрањено учешће у антитерористичким операцијама, иако има добро обучене специјалне јединице. Иначе, у Немачкој добровољци служе војску 23 месеца.

Србија је суспендовала редовно служење војног рока без озбиљније јавне расправе и без озбиљнијег јавног тематског скупа. Истина је да је војна обавеза законито чедо демократског друштва у којем сваки грађанин има право и дужност да учествује у одбрани своје земље. САД и Велика Британија војној обавези прибегавају само у нужди, Француска и Италија су тек после великих дебата у јавности и оштрог противљења војних кругова укинуле редовни војни рок. Грчка и Турска и даље имају редовно служење војске. Модерно наоружање и технички сложени системи јачају тенденцију ка потпуно професионалној војсци. Ту су и уштеде на војној опреми и школовању, евентуална боља мобилност трупа... Но, предности потпуно професионалне војске, каква постоји на Западу, не важе и у Србији. Наиме, сматра се да је мотивација профи војника висока и да је тиме војска поштеђена младића који имају одбојност према војном позиву. У Србији се заборавило да сама професионализација оружаних снага не доводи до битног смањења бројног стања војске из простог разлога што одређени системи наоружања технолошки захтевају одговарајући број војника, били они профи или регрути. И да је сасвим свеједно хоће ли тим системом баратати војник на служењу војног рока од шест месеци или профи војник који је на уговору од две године. Пошто су наши борбени системи такви да сваки просечан војник може да се на њима обучи за шест месеци.

С друге стране, шта урадити с профи војником на уговору када напуни 40 година живота? Где ће он тада да нађе нови посао? Опет, тржиште рада регулише и квалитет оних који се пријављују у профи војнике, ту је и проблем да одређена „годишта” имају мањи број потенцијалних војника. Посебно болно је питање резервиста. Профи армија може да рачуна на врло малу резерву, а у случају губитака мале су могућности замене у људству. И унутрашњополитички разлози за потпуно профи војску и против ње врло су значајни. Регрутни систем обезбеђује флуктуацију унутар војног састава, трупа је тесно повезана с народом и размишљањем друштва, избегава се политичка и духовна изолација у односу на друштво. Трупа остаје део народа, нема војног елитизма нити сопствених политичких амбиција. Народ и армија су јединствени, а не да армија буде само армија, сасвим мали део народа. Војна обавеза спречава и дистанцирање становништва од одговорности за одбрану земље, јер ето имамо „добро плаћене професионалце, па нека они то обаве”.

Да ли је, дакле, служење редовног војног рока данас у Србији непопуларно међу младим људима? Анкете кажу да није, анкете су, заправо, у прилог редовном служењу војног рока. Анализа „цена–корист” може да донесе све елементе за редовно служење војног рока и против њега, али бројке су само бројке. У правом рату то је релативна ствар. Вратимо Србији оно што је карактеристика и идентитет њене војске – редовни војни рок...