Да ли треба приватизовати ПКБ

Да ли продајом Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ) већински власник треба да буде држава или приватник, и по ком моделу ће бити обављена продаја, питање је на која ће држава ускоро понудити одговор, а у међувремену, економисти размењују аргументе о томе које би решење било најбоље.

После најаве да би у августу могао да буде расписан тендер за приватизацију ПКБ, поједини економисти сматрају да би после приватизације већинско власништво требало да буде у рукама приватника, док други упозоравају да би највећа грешка била да се ПКБ приватизује, било продајом капитала или продајом имовине, јер би новац који би се добио за комбинат био несразмеран потенцијалима које има.

Питање да ли ПКБ треба продати и зашто за заменика генералног директора Економског института Ратка Богдановића је вечита дилема када су приватизације у питању.

„Мислим да треба продати уз избегавање ризика и замки које приватизација носи. Из претходног периода доста тога је било и спорно, било је и лоших приватизација”, каже Богдановић који сматра да би држава требало да задржи мањи удео у ПКБ после његове продаје.

Наводи да би нови власник или власници требало да препознају његове потенцијале на тржишту, али и слабости, како би од ПКБ-а направили један значајно индустријско пољоприведни комплекс на овим просторима.

„Колико знам о ПКБ-у, ту су и кадровски ресурси и потенцијали који постоје у некретнинама, постројењима, опреми, живом стаду, у значајној мери дерогирани. Потенцијално све је на нивоу који није оптималан, почев од земљишта и начина како је коришћено, колико је стара опрема којом газдује ПКБ”, каже Богдановић.

С друге стране, професор Економског факултета Љубодраг Савић сматра да ПКБ треба да има посебан статус међу преосталим државним предузећима и да га не би требало продати.

„Ако бих био у прилици да размишљам на који начин треба решити питање ПКБ, ја не бих продавао, него бих по систему тендера који је расписан за РТБ Бор тражио стратешког партнера са задржавањем већинског власништва државе”, каже Савић.

Подсећа да је држава више деценија улагала огроман новац у Панчевачки рит на месту где је ПКБ, а да је тај комбинат пре око 15 или 20 година било предузеће које је у свету продавало технологију по систему „кључ у руке” и имало је производњу „од њиве до трпезе”.

Због санкција последње деценије 20. века, несмотрене политике државе у том тренутку и веома лоше приватизације у којој је најбољи део ПКБ продат и то не за велики новац, том комбинату је „практично одсечена једна нога”, каже Савић.

„Он је данас, нажалост, остао као једна велика сељачка радна задруга која има велике потенцијале, а нема оно што је најважније - нема своју прераду. Свако ко данас каже да је ПКБ велико предузеће, мислим да греши. Велико је по потенцијалу, а мало по резултатима”, сматра Савић.

Продавати ПКБ у таквој ситуацији, наводи Савић, значило би практично поклонити га некоме за симболична новац и истиче да ће 21. век вероватно бити век хране и воде и да Србија мора да размишља и да се спрема за то време.

„То је важан разлог зашто ПКБ треба да остане у већинском власништву државе, а да се по систему докапитализације или на неки други начин дође до свежег капитала, нових технологија и заинтересованог партнера који ће заједно са државом правити нове преређивачке капацитете”, сматра Савић.

Тако би, уверен је Савић, ПКБ могао да рачуна да ће у будућем периоду поново бити велики комбинат, ако не и највећи у овом делу Европе.

„Ако кренемо другим правцем, да ПКБ иде у класичну приватизацију, бојим се да ће прво страдати сточарство и сточни фонд”, наводи Савић.

Наводи пример Чешке која је својевремено немачком Фолксвагену, иако је имала већинско власништво над бившом Шкодом препустила потпуно управљање, али са обавезом да се 61 одсто делова који се уграђују у Фолкслваген аутомобиле производи у Чешкој.

„То је један пример изванредне приватизације и то је модел који држава може да примени”, закључује Савић.  (Танјуг)