Гради се нова црква испред раковичког манастира

Некада су у манастиру била венчања и крштења, али се са праксом да младенци уђу у свету заједницу баш на овом месту престало после сахране патријарха Павла.

– Нормално је да се људи веселе на свадби, да буду лагодније обучени, али је за манастир ипак непримерено да у дворишту свирају музиканти и да се њиме шетају људи који нису обучени по манастирским правилима. Често се дешавало да буде и алкохолисаних сватова, чије понашање није најпристојније и одудара од мира коме тежимо. Знате, ипак се живот монахиња разликује од оног изван ових зидина – напомиње игуманија.

Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је ово место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после 12 година чекања прикупљена су средства за темељ и градњу највећег дела цркве.

– Са зидањем смо кренули почетком марта. Добили смо благослов патријарха, а владика Стефан је освештао темеље. Црква је посвећена светом Николају Мирликијском, заштитнику путника. Грађевински радови требало би да буду завршени до краја октобра, а унутрашњи – малтерисање, постављање подова, кровова, набавка крстова... – до 19. децембра. Остали послови, као што су фасада и тротоар, неће бити завршени ове године – прича нам игуманија Евгенија.

Новца тренутно има за грубе радове, али су сви они који желе да црква добије свој коначан изглед добродошли.

– Загазили смо у посао и сад нема назад. Надам се да ћемо уз помоћ добрих људи и на радост верника цркву завршити – истиче мати.

По игуманијиној изричитој жељи, храм се гради од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић.

– Трудимо се да црква својом спољашњом архитектуром подсећа на старе храмове. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат даће мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковица. Преко пута манастира је извор Свете Петке, са малом капелом. Мотиви из те капеле наћи ће се и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина – објашњава Добријевићева.

Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори ће бити дрвени, под поплочан природним каменом, а на кров ће ићи бакарни лим.

– Желимо да нови храм не одудара од манастира, већ да изгледа као да је овде био одвајкада – истиче Добријевићева.

Место где почивају патријарси, јунаци и чланови династије

Манастир Раковица је посећен, нарочито после сахране патријарха Павла, чији гроб се налази у близини старе цркве. Крај његовог гроба је и гроб патријарха Димитрија. На северној страни старе цркве посвећене архангелу Михаилу налази се надгробна плоча Васе Чарапића, јунака из Првог српског устанка. Са друге стране цркве је гроб Симке Обреновић, ћерке Томаније и Јеврема Обреновића, док су Томанија и остали Обреновићи сахрањени у капели у дворишту десно од улаза. У тој капели налази се и гроб Миливоја Петровића Блазнавца, који је био ожењен Томанијином унуком Катарином.

Нова црква у манастирском комплексу налази се преко пута Цркве архангела Михаила и посвећена је Великој Госпојини или Успењу Пресвете Богородице. 

Верници велика подршка

Мати Евгенија је у манастир Раковицу стигла почетком 1961. године.

– Овде је од 1947. до 1958. године била Богословија. Да би се Богословија уселила у садашњу зграду на Карабурми, где се налазила Дечја болница за микозу, малишани су премештени у манастир. Покојни патријарх Герман успео је некако да поврати манастир и у њега смо се после исељења болнице уселиле ми, монахиње. Када смо ушле, овај простор није ни личио на манастир. Затекли смо понеки болнички кревет и ормар, док је црква, од остатка конака, била ограђена зидом и жицом. Било је то тешко време. У та доба народ је слабо долазио у цркву. Дешавало се да за Божић и за велике празнике у цркви будемо само ми, сестре и свештеник – каже мати Евгенија и истиче да им је много помогао патријарх Герман.

– Набавио нам је штрикаће машине па смо штрикали џемпере и остваривали неки приход. За те паре смо куповали шта нам треба, штедели све док мало нисмо стали на ноге, а и народ је полако почео да се враћа и помаже – прича мати.

У манастиру је сада све као под конац, травњак је уредно подшишан, цвеће складно распоређено, грожђе у винограду већ зрело... Посла има на сваком кораку, али монахиње све постижу. Велика подршка су им, како каже игуманија, верници. Када је потребно, они ускоче и помогну за све што треба. 

Најстарија светиња у граду

Манастир у Раковици спомиње се још у 16. веку и најстарија је светиња у граду у којој се и даље служи служба.

– У почетку манастир није био овде. Највероватније се налазио изнад села Раковица или између Врчина и Раковице. На месту где је сада тада је била црква са конацима и метох, где су долазили и одседали калуђери. Била је старијег датума од оне у селу Раковица и звала се Црква Превелика. Њена слава била је Успење Пресвете Богородице, док је манастир изнад села Раковице славио архангела Михаила. У време велике најезде Турака ка Бечу, манастир у селу Раковица је порушен. Предање каже да су се иконе саме пре рушења пребациле у цркву која се налазила на овом месту. За њима су се преселили и калуђери и наставили да славе славу Светог архангела Михаила, док је саборна слава остала Велика Госпојина – прича мати Евгенија. Ову славу народ је изузетно поштовао, чак и у време комунизма када се вера исповедала готово тајно.

– И у она тешка времена људи су долазили. Стизали су возом до Топчидера, а оданде пешке све уз песму, са барјацима у рукама на славу – каже мати.

Управо због славе Успења, која се обележава 28. августа, у манастиру је ових дана као у кошници.