Од интеграције до губерније

Инат није користан за онога ко се њим руководи у одређивању политике. Њему насупрот, интерес је увек пожељан путоказ када треба одредити какву политику према некоме или нечему треба повести. Да би се интерес препознао, потребна је разборитост.
Овај крајње једноставан закључак не би требало нарочито помињати да претходних дана није дата иницијатива о томе да не треба улазити у НАТО, ако Косово добије независност, тј. "постане прва НАТО држава на свету". Писац ових редака, као што је познато, није љубитељ НАТО. Напротив, ради се, благо говорећи, о крајње проблематичној организацији која за циљ има насилно ширење утицаја САД тамо где се америчка политика не може остварити мирољубивим средствима. Осим тога, тај савез је бомбардовао Српску и Србију, чинећи ратне злочине: бомбардовање осиромашеним уранијумом (нарочито територијe Косова и Српске), касетним бомбама (нпр. пијаца у Нишу, где су страдали искључиво цивили), бомбардовање РТС (погинули недужни техничари), бомбардовање воза у Грделичкој клисури, бомбардовање колоне албанских избеглица које су бежале пред мржњом злочинаца из редова народа којем припадам, и изазивање општег страдања цивилног становништва.

Према томе, разлози за неприступање Србије НАТО савезу су моралне и политичке природе. Косовска независност је, међутим, рђав разлог за правдање нашег одбијања да постанемо чланица НАТО. Наиме, да ли ће било која чланица НАТО или савез у целини то доживети као ударац? Зацело, неће. Њима је свеједно да ли ће Србија бити у НАТО-у или не. Штавише, од земаља НАТО признато, Косово би могло једног дана постати чланица савеза, а Србија би остала изван њега. Ако се има на уму да би вероватно и сви остали суседи били у НАТО-у, онда се поставља питање да ли би Србија икада била у стању да поврати Косово. Потписник овог текста, као што је познато, сматра да Косово треба поделити, те да албански део Косова Србији није ни потребан. Утолико, за Косово никада више не би требало ратовати. Ипак, пошто је писац у мањини, јер већина Срба тренутно сматра да Косово једног дана треба повратити, онда већини треба поставити питање: да ли ће Косово бити лакше враћено ако је Србија део НАТО-а или ако није? Одговор може бити само један: уколико Србија није део НАТО савеза, а Косово јесте, онда Косово може бити враћено под суверенитет Србије једино ако се НАТО распадне. Наравно, то је могуће, и аутор овог текста прижељкује да се то што пре деси, али велико је питање када ће се то догодити, и какви ће тада односи бити. Дакле, боље је имати врапца у руци но голуба на грани. Другим речима, они који желе Косово у Србији требало би да инсистирају на чланству у НАТО.

Но, могуће је да се не ради о чистом инату. Шта ако, нпр. заговорници неучествовања Србије у НАТО-у желе да се умиле Русији? Њој одговара да Србија не буде у НАТО-у. У том погледу, српски и руски интереси се могу подударати. Но, да ли то може помоћи да се Косово нађе у Србији? Тешко, јер Руси рат за Косово с НАТО-ом неће водити. Они могу тек не признавати независност Косова којим ће управљати НАТО војници и албански мафијаши, који у џепу држе већину албанских политичара. Каква је корист од свега тога за Србију? Не треба веровати да ће милитаризација србијанског и косовског друштва због спремања за рат нарочито погодовати развоју привреде и нормализовању друштва.

Но, пажњу треба поклонити и онима који као спасоносну мантру понављају како је "за Србију спас у евроатлантским интеграцијама". Ако то заиста мисле, тј. ако се не ради о празној фрази, онда би морали грађанима Србије објаснити који би добици били за србијанско друштво у случају уласка у НАТО. Такође, требало би да поштено изнесу прорачун колико ће коштати прилагођавање наше војске НАТО стандардима, јер не ради се о јефтином процесу. Једини јак аргумент за улазак у НАТО јесте онај "куд сви Турци, ту и мали Мујо". Сви остали (нпр. учествовање наших грађана у туђим ратовима) су против.

Напослетку, шта рећи о онима који сматрају да у НАТО не треба ући, јер "Србија треба да постане руска губернија"? Зар заиста неко мисли да би могла постојати руска губернија окружена чланицама ЕУ и НАТО са севера (Мађарска), истока (Румунија и Бугарска), ускоро и са запада (Хрватска; и БиХ као протекторат ЕУ), те непријатељски расположенима Албанијом или Косовом (протекторат НАТО по Кумановском споразуму потписаном од стране владе Марјановић–Шешељ) и нејаком Македонијом с југа? Уз то, губернија би била хиљадама километара удаљена од "мајке Русије". Зар смо заборавили да је својевремено Румунија забранила руским авионима прелет преко њене територије када су руски војници заузели приштински аеродром? Тада руски авиони нису могли испоручити храну војницима, па су ови напустили приштински аеродром.

Закључак се намеће: везивање независности Косова за чланство у НАТО представља у најбољем случају политичку непромишљеност, а у најгорем бесловесно инаћење; беспоговорно залагање за "евроатлантске интеграције" открива моралну тупост, а можда и интелектуалну лењост; док Србија као "руска губернија" уводи у већ испробану авантуру с катастрофалним исходом.

Социолог, асистент на Филозофском факултету у Београду