Русија: Постсовјетско учење о патриотизму

Специјално за „Политику”

Москва,априла – Прошле јесени у центру пажње у Русији била је тема патриотизма код младих људи. Повод је био списак уџбеника за 2008/09. које је објавилоМ инистарство за образовање. Посебну пажњу привукли су препоручени уџбеници новије историје који треба да исправе совјетско, али и постсовјетско фризирање стварности. Незадовољни „стањем патриотизма” код омладине, неки су предлагали увођење у школе предмета на коме би се предавала љубав према домовини, депутати Државне думе Русије тражили су да деца у школи уче химну, државну симболику и поштовање према застави, Црква – да се уведе предмет православна култура (или неке друге религије, а за атеисте – етика).

До „кризе патриотизма” и идентитета дошло је после распада Совјетског Савеза и то не само код младих људи, него и код оних који су деценије провели у огромној држави која је преко ноћи нестала. С реформама Горбачова земљу су запљуснуле западне вредности о којима некад није могло ни да се сања – од књига, музике, филмова, гардеробе, па до дроге и сиде. Све што је долазило са Запада веома се ценило, а све што је представљало традицију немилице је уништавано. Уместо историје редиговане „по совјетски”, појавили су се уџбеници који нису ревидирали само совјетску прошлост, него и читаву руску историју. У „Историји” извесног Кредера,чије је издавање финансирао Џорџ Сорос, фашисте су победили генерал Монтгомери и Ајзенхауер, а руска армија се готово не помиње. Под паролом слободе говора наметани су уџбеници који су Русију представљали као „империју зла”, чија је цела историја само збир злочина. Уместо патриотизма и грађанске, националне свести, ученицима је наметан осећај кривице и ниже вредности.

О патриотизму први почиње да говори 2000. године тек изабрани председник Путин. Њему се ругају бројни интелектуалци објашњавајући да су Совјети „избрукали” ту реч и да је дошло време да се живи по западним правилима. Ипак, оног тренутка кад је Русија почела да се диже из пепела, кад медији више нису припадали олигарсима који су их користили за своје личне, политичке борбе и циљеве, почело је много рационалније да се гледа на западњачке вредности, а медији су све чешће пласирали став да је Русија самостални субјекат историје која има своје јунаке, своја достигнућа важна за читаво човечанство и да има чиме да се поноси. Та свест се улива и деци у школама, на часовима се истиче руски допринос науци, култури, литератури, на разним кружоцима, фестивалима, преко телевизије у бројним документарним програмима, дечјим књигама чији су јунаци историјске личности... Генерације рођене деведесетих година прошлог века, које нису васпитаване у совјетским школама, ни у пионирским организацијама, можда се не сналазе баш најбоље у сопственој историји, али свест о припадности великом народу нико није успео да им узме. Неретко, они, исто као и њихови родитељи, плачу док слушају руску химну.

И мада би већина представника старијих генерација рекла да је „данашња омладина”, „недостојна историје наше”, према социолошким истраживањима, она поново, после више од 10 година, верује у своју земљу и своју будућност.