Неки други ратни Земун

У београдској галерији "Озон" (Андрићев венац 20) вечерас у 18.30 часова биће представљен роман "Шнит" Игора Маројевића, у издању "Лагуне". Реч је о трећем делу Маројевићевог прозног петокњижја, којем претходе роман "Жега" и збирка прича "Медитерани" а који говори о Земуну из доба Другог светског рата, када је град припадао НДХ. Осим класичног промотивног дела вечери, у којем ће о роману осим аутора говорити и уредница Хилда Урошевић, биће пуштен и спот специјално урађен за ову прилику. После промоције окупљене ће забављати један познати београдски бенд чије име је још тајна…

Ако идеологију схватимо у ужем смислу, "Шнит" би био надидеолошки, односно антиидеолошки роман. Хтео сам да ставим акценат на структуру јер сам иза ње одлучно стао: у питању није класичан наратив него роман као збир поглавља која симулирају журналистичке прилоге из којих се реконструише сиже и која су, према циљаном жанру - од вести преко репортаже до љубавних новела - поређана у одговарајуће целине. Додуше, и у класичније али херметичније конципираној "Жеги", као свом првом параисторијском роману, избегавао сам идеолошко одређивање јер ме не занима рат као идеолошки сукоб него као хидра која угрожава појединца, схваћеног не у својству индивидуе него индивидуалца. Највише ме занима какви су изгледи такве особе у тако радикалном контексту.

Тамна људска страна је неодољиво јака те су изразити конфликти неизбежни, било друштво етнички дестилисано или не. Ако је већ тако, а припадници различитих ентитета се неизоставно мешају, мултикултурализам је неопходан. Наравно, оптика прозног писца мора бити оштрија од прагматичне оптике грађанина. Док сам у "Медитеранима" подривао суштину мултикултуралности приказујући искушења кроз која је вреба свакодневица, у "Шниту" не бежим од цинизма према локалном поимању мултикултуралности. Роман даје циничан одговор на то шта она код нас све може да значи. "Обични" Немци, Срби и Хрвати током Другог светског рата у Земуну су се плашили једни других: из изврнутог угла, градско језгро тог времена приказано је као толерантна средина. Нешто слично се, на нивоу обичне толеранције, десило у Београду под бомбама: многи су тада закључили како су Београђани солидарни, а ја радије мислим да смо били изнимно опрезни једни према другима. Углавном, ни град Земун у Другом светском рату сразмерно није био ништа мање мултикултурално место него што су то у новије време Војводина и Црна Гора, посебно Босна, области које су локални синоними за мултикултурализам.

Показало се да извођачи музике коју најрадије слушам важе за контроверзне фигуре и да су у различитим формама цинични према друштву: "Резидентс" Џон Лајдон у готово свим аранжманима, "Les Negres Vertes", све до "Хајвса", бенда из шведске варошице који је успео да се наметне читавом свету. Тако је Хуго Бос из Мецингена крај Штутгарта утицао на историју модне индустрије. Па, у "Шниту" можете наћи паралелу Штутгарт-Београд односно Мецинген-Земун, у који Бос на крају и долази. С тим што је, за разлику од речених поп икона, Хуго делао у неко друго време и био довољно саркастичан према друштву да га уз остала модна решења "обогати" и целом палетом нацистичких униформи.