Биће медаља, видећете

Пребаци руке преко мреже, изблокираћеш га – загрмео је селектор Грбић. – Померај се брже, немој да ти пада та лопта...

Први слободан дан за одбојкаше Србије, протекао је радно. Играчи су исказали огромну жељу, било је надигравања, ситних провокација, славља и туге. Чак и више него на утакмици против Камеруна.

А све је почело, као и обично, „тенисом”. А завршено, такође по навици, склековима екипе, која је изгубила. Јуче су то били „млађи”. Уследила је и тактичка припрема за Тунис. Распоређивао је Грбић играче по терену, цртао акције, упозоравао на могуће реакције ривала.

Сваком добром потезу, на себи својствен начин радовао се Урош Ковачевић. Увек жељан да покаже да је најбољи и да је такав и његов тим. Био је и један од најрасположенијих у мечу првог кола против Сједињених Америчких Држава. Нажалост, и он је исказао осцилације, као и цела екипа. 

– Остаје жал што против Америке нисмо дошли до победе. Имали смо их, водили смо и 1:0 и 2:1 у сетовима. На крају је у петом сету све то постала лутрија. Показали смо на отварању да смо спремни да играмо на највишем нивоу – примећује, сада већ искусни Урош, који у 25. години игра своје друго Светско првенство.

– Добро је што смо Камерун победили са 3:0 и сигурно да смо задовољни после тог меча.

Након слободног дана, Србија ће данас од 17 часова одиграти меч трећег кола против Туниса. Једини меч две селекције одиграле су на Олимпијским играма 2012. године, када су Орлови славили са 3:1.

– Свака утакмица је на неки начин и тренинг и уигравање, тако да ће овакав распоред сигурно да нам помогне. Ово првенство је јако напорно, јер може да се игра и до 12 утакмица. Мислим да ни у једном другом спорту није тако, па нам сваки тренинг и наредни меч помажу пред наставак такмичења. Ипак, бољи смо од Тунишана, то знамо. Не очекујем да имамо икакав проблем – наставља живахно Ковачевић.

Подсетили смо Уроша да је, сада већ давне 2011. године, са јуниорском селекцијом Србије, два пута играо против вршњака из Туниса. Многи су данас у Барију?

– Можда ћу се и сетити некога, видећемо. Искрен да будем, не познајем ниједног њиховог играча, јер их нема у Италији, па чак ни на европској сцени, осим можда у Француској. Упознаћемо се, верујем на терену – каже Урош.

Током тренинга, саиграчи су често пратили млађаног Краљевчанина аплаузима и бусањем у прса. Атмосфера је подсетила на такмичарску. Сви су желели победу и последњи поен.

– Сигурно је добра атмосфера, зато што се сјајно познајемо и дуго играмо заједно. Тако стварно и треба да буде. Атмосфера мора да буде на врхунском нивоу и то нас краси све ове године, колико сам ја у репрезентацији, што је велики плус. Већина нас се дружи и ван тренинга – каже Урош.

А то колико српски одбојкаши имају времена за дружење ван терена је дискутабилно, с обзиром на то да су и на слободан дан, два сата провели на терену, а у путу до сале још бар толико. Кад се на то дода још обавезни одмор...

– Ево, само тренирамо. Немамо кад ни да прошетамо, нисмо ни видели град. Сад смо неких 40-50 километара удаљени од Барија. Немамо времена ни кафу да попијемо. Али не жалимо се, ту смо само због једног циља – подсећа српски ас.

На питање „којег”, као опарен одговара:

– Да из меча у меч будемо бољи. Само нашом квалитетнијом игром можемо да постанемо и светски прваци. Не бих волео да изгубимо од неких лакших противника, што нам се већ дешавало, од како сам у репрезентацији. Надам се да ове године тога неће бити. Даћемо све од себе да буде што боље, а ја се надам медаљи.