Потомци гусара ткају ћилиме

Десетак аутомобила са дипломатским таблицама паркирано је у центру Стaпара, испред зграде у којој се одвија ткачка колонија. Амбасадори Мађарске, Египта и Индије, као и аташе за културу америчке амбасаде, пажљиво посматрају ткаље из више градова Србије које праве предивне ћилиме. У сали, са стране, изложено је двадесетак ћилима и човек би помислио да су ткани јуче или прекјуче.

Опклада је изгубљена. Ћилими су старији од једног века.

Чули су у свету за пиротски ћилим, али на северу Војводине, најпознатији аутохтони српски ћилим је онај из села Стапар. Зашто се оволико дипломата окупило на ћилимарском самиту? Да можда неће да дешифрују технику ткања и сазнају зашто је чувена традиционална рукотворина из западне Бачке постала део протокола Републичке и Покрајинске

владе и Народне скупштине, као дипломатски поклон? У галерији, на изложби у Новом Саду, пре неколико година принц Чарлс са Камилом Паркер угледао је један стапарски ћилим. Изузетно му се допао и питао је где може да га купи. Један Стапарац предао је британској амбасади ћилим који је, потом, поклоњен принцу од Велса.

Постоји још једна енигма. Како су верне љубе потомака гусара са Дунава постале ткаље? Наиме, на простор садашњег Стапара 1752. године доселило се „сто пари” породица, па је село, према легенди, због тога добило име Стопар, а временом – Стапар.

Село је настало на пустари на коју су пресељени становници Бокченовца (Бокченовића) и Врањешева, насеља у околини Апатина, која одавно не постоје. Преци Стапараца, негодујући против колонизације Немаца у Бачку започете 1748. године, пресретали су лађе на Дунаву и пљачкали дошљаке.

Жалбе на српске гусаре у Бокченовцу стигле су до Беча. Дунавом није могла да прође ниједна лађа, а да не буде опљачкана. Зато су наредбом царице Марије Терезије становници Бокченовца, као и Врањешева, силом пресељени у пустару Пригревица – Сентиван, а потом и на простор данашњег Стапара.

Припитомљени гусари ипак су задржали понешто од своје својеглавости. Када им помену да су село недалеко од Сомбора, они узвраћају да је Сомбор варош недалеко од Стапара. Један од сељана, одевен у вијетнамку, гледа скуп дипломата које мотре на ткаље и ћилиме. Сумњичаво врти главом:

– Ма, сигурно су дошли баш због ћилима – каже он иронично, док га општински руководиоци уверавају да је веома важно што Етно-мрежа окупља жене из руралних подручја целе Србије које владају вештинама ручног рада, односно техникама као што су вез, ткање, златовез, да би израдиле традиционалне и аутентичне производе који се најчешће користе као дипломатски поклони.

Човеку образложење звучи поприлично бирократски.

– Не вреди убеђивати Стапарца у важност очувања вештина ткања. Они су, једноставно, „антипротивни”, оригинални и заиста мисле да су центар света. Остали су бунтовни. Гусари са Дунава подигли су православну цркву Ваведења Пресвете Богородице, чији је иконостас осликао најчувенији српски сликар с краја 18. века Јаков Орфелин. Орфелинов живопис најдрагоценија је уметничка вредност у овом селу и понос мештана, чија је црква под заштитом државе као споменик културе од великог значаја – каже један од општинских званичника. Да га не именујемо, да му не кваримо шансе на следећим изборима. Јер, Стапар је велико село, има нешто мање од 4.000 становника који знатно утичу на коначне резултате кад изађу на биралишта. Обично гласају кад их се нико не сети. Кад политичари агитују да је важно да се гласа, Стапарци остају код куће.

– Стварно смо „антипротивни” – чуо нас је Стапарац како их оговарамо. – Кад су сви били комунисти, овде их скоро и није било. Да сам донео кући партијску књижицу, отац би ме се одрекао преко РТ Војводине – каже мештанин.

Заиста, после Другог светског рата, у новој Југославији, са шест република, Стапар је самостално прогласио „Седму републику”. И нису ишли на Голи оток. Схватиле су комшије из околних села да су наследници гусара посебни, особењаци и твдоглави, а Стапарци и уживају у имиџу „накриво насађених”. Али, у том бунтовништву и те како су прагматични. Њихове жене ткају прелепе ћилиме, не због досаде, већ зато што богати трговци од краја прошлог века нису жалили новца да их откупе и пласирају у монденске салоне Беча или Пеште.

Кад су гусари схватили да су на сувом, почели су да се баве бизнисом!