Посуђе Вињелијевих

Црвено, плаво, жуто, зелено, љубичасто, ружичасто и наравно бело. Тањири, тањирићи, шоље. Све упаковано на полицу као да је спремно за транспорт. Полица је квадратна и плитка колико и пречник највећег тањира. Тањири имају облик пуног круга, шоље су ваљкасте. Чиста геометрија којој живост дају боје и смислени међусобни односи. Сви комади перфектно належу један на други, без и трунке међусобног неслагања.

Има у овом систему, ма како он једноставан био, некакве психологије. Посуђе можете слагати поштујући припадност једној боји, а можете их и измешати па добити шарену варијанту.

Додуше, опет све по строгим правилима али и по слободном избору дезена, што опет зависи од расположења. Ред црвеног, ред, зеленог, ред плавог, ред жутог... Ако сте одлучили да купите неколико комплета посуда у разним бојама, на постављеном столу можете бирати између једнотонске хармоније, на пример све у белом и шарене „баште” пуне разнобојних употребних предмета.

Ова, наизглед, сасвим обична варијанта на тему тањира и шоља, носи у себи не мало дизајнерско умеће, обични предмети претворени су у занимљиву тонску слагалицу.

Вињелијеви су суверено владали дизајнерским тржиштем Европе и Америке, својим стваралаштвом и умећем све чега су се прихватали претварало се у успех. Шоља у шољу, тањир на тањир... шта је то према њујоршком метроу на пример?

Један њихов сарадник једном је изјавио: „Понекад ми се чини да је цео Њујорк једна велика изложба Вињелијевих!”

Лела и Масимо Вињели

Брачни тандем италијанских дизајнера био је изузетно успешан и утицајан током друге половине 20. века. Лела је рођена у Удинама 1934, Масимо (1931–2014) у Милану. Обоје су завршили студије архитектуре у Венецији. У браку су од 1957. Каријеру су започели и наставили у Њујорку, САД. Основали су чувени Vignelli Associates где су се бавили тотал-дизајном. Радили су све, од посуђа и прибора за јело, преко намештаја, стамбених и пословних ентеријера, графичког дизајна и послова везаних за подземне железнице и авио-компаније. Њихов дизајн производа припада најбољој традицији модернистичког покрета уз доследну примену геометријских форми. Они су и буквално живели за дизајн. Њихов мото је био: „Ако не могу да нађем оно што тражим, дизајнирам га сам.” О њиховом раду на дизајну снимљен је 2012. године филм „Design is One”.

Радмила Милосављевић, архитекта
www.dopisna-skola-ambijent.rs