Теорија чистих клозета

У нашој популарној политичкој аналитици дуже време опстаје тзв. теорија чистих клозета по којој се политичке вредности ЕУ одбацују као лицемерне, док се признаје да би могли да преузмемо неке напредне обичаје, идеје и навике, као што су чисти јавни клозети, на које творци тих теорија нису имали прилике често да наиђу. Другим речима, можемо ми сами да доносимо и спроводимо добре законе и не треба нико да нам држи лекције које наплаћује политичким захтевима – што би се рекло „у се и своје кљусе”. Самим тим, непотребно је прихватати спољну контролу Европске уније над домаћим спровођењем закона, а камоли политичку.
Пошто не би требало да постоје никакве догме у погледу ЕУ, и ова теорија заслужује одговарајућу анализу.

У последњих осам година путовања ка Европи смењивали су се разни разлози непостојања политичког консензуса – од питања државне заједнице СЦГ, преко сарадње са Хагом до данашњег косовског проблема. Да би се политички проблеми некако маргинализовали акценат је сада стављен на економске предности придруживања и мислим да у томе нема ништа лоше, јер кад већ политика није променила економију можда ће економија променити политику. Хајде онда да будемо доследни у таквој методологији – да разлоге застоја у придруживању покушамо да нађемо у садашњим условима функционисања српске привреде.

Потребно је прво упитати да ли интереси најутицајнијих српских економских група иду у прилог интеграцији Србије у ЕУ, односно да ли би антиевропска опција у Србији била толико јака да нема одговарајуће материјално упориште? Такође, зашто не постоји веће учешће широког слоја становништва у интересима економских група, тј. да ли постоји подељеност између ова два блока, да не кажем класе?

Нешто није у реду ако Србија, једна од најсиромашнијих земаља Европе са најнижим извозом, има четири имена на листи 100 најбогатијих људи источне Европе (укључујући Русију), док Словенија, са пет пута већим дохотком по глави становника, нема ниједног. Мала је ово земља за тако много „националних шампиона” и несразмерно више тзв. транзиционих губитника.
Правна анализа круцијалних транзиционих закона показује да нека решења у њима никако не могу ићи ка стварању ефикасног тржишта. Ту пре свега мислим на заобилажење Закона о приватизацији преко Закона о стечају и на узвратно дупло заобилажење Закона о конкуренцији преко Закона о приватизацији. Ови закони су донети у таквом временском размаку да су фактички омогућили најлошију концентрацију тржишта у свим стратешким секторима, чиме су највише на губитку грађани. Ниједно ово заобилажење не би се могло догодити без учешћа институција које је требало да спрече управо такве појаве. Доносиоци поменутих закона својевремено су тврдили да су они потпуно усклађени са правом ЕУ, управо у складу са „теоријом чистих клозета”. Искуства наших комисија за хартије од вредности и заштиту конкуренције, фамозног Трговинског суда, Савета за борбу против корупције показују да поменута клозетска теорија суштаствено припада свом извору инспирације.

Приватни сектор који жели да иде ка Европи активно би учествовао у решавању политичких питања која су препрека придруживању. Код нас тај сектор види политичку сцену као згодан параван за обављање позадинских радова.

Све ово значи да се свака идеја може у пракси искомпромитовати неодговорношћу и опортунизмом, како национална, тако и европска, а оне, узгред буди речено, а приори и нису у супротности. Заиста, ништа добро се не би десило уколико би у недељу дошло до пораза „европских” снага, али морам рећи да лично не бих могао да кривим ниједног свог сиромашног суграђанина који или живи на минималцу или је незапослен: присиљен је да купује млеко, уље, хлеб и гориво по малтене највећим ценама у Европи, а такав живот му је представљен као неизбежан резултат транзиције или проевропских реформи. Уз то му се још поручује да је он тзв. транзициони губитник, јер се ето није успео прилагодити а да је, колективно гледано, ипак много боље него деведесетих. Уколико би се тако нешто могло и рећи за старије особе, како онда објаснити то што је велики број младих људи разочаран у нашу „европску елиту”, а нуди им се национализам као вид борбе за сопствени бољитак. Уколико се испостави да већина грађана спада у „транзиционе губитнике”, онда су они у ствари губитници нетранзиције који, природно, желе било какву промену. Смене власти у демократијама су нормалне. Свеједно, бојим се да би цена „катарзе” наше европске елите била превисока и да би жртвовала барем једну целу генерацију.
Не желим да звучим предизборно патетично, али ништа од овога се неће променити набоље уколико не почне да се спроводи потписани Споразум о стабилизацији и придруживању, после чега би морало да уследи добијање статуса кандидата, чиме би Србија ушла у званичан процес преговарања о чланству. То је изузетно битно због тога што би тада наступио званични механизам контроле и притиска ЕУ на Србију у погледу спровођења закона.

Није баш захвално залагати се за некакав вид патернализма над сопственом државом, чак и са оптимистичном претпоставком да ћемо од овог месеца имати јаку и стабилну проевропску владу. Међутим, као што је рекао велики европски политичар и мислилац Владимир Иљич Лењин: „Поверење је добро, али контрола је боља!”.

директор Правног форума