​Црна чоја Монтенегра

Наравно да Матија Бећковић не представља опасност за националну безбедност Црне Горе само зато што носи капу из модне линије Шерлока Холмса. Нису се власти Монтенегра уплашиле да ће се, уместо рецитовања поезије и беседништва, Матија бавити истражним радњама на линији Подгорица–Ловћен–Котор. Балканска је иронија да земља која је недавно ушла у НАТО, и добро се котира међу бриселским комесарима, донесе административну одлуку о забрани уласка великом песнику на своју територију. Истина је да и у седамдесет и деветој години Матија има дугачак језик, одличну меморију и да га још нису излечили од бећковићевског цинизма, али зар држава која се дичи брзим напретком ка ЕУ сме да дозволи себи репресивне мере према четворици интелектуалаца из Србије, претећи им протеривањем с границе или евентуалним хапшењем?

С Матијом, на списку непожељних, налазе се и историчари Чедомир Антић, Александар Раковић и политичар и правник Дејан Мировић. Сва четворица, уместо „хеклера”, носе књиге и имају свој став о историјским везама Србије и Црне Горе. Тако су, због деликта мишљења, а не крвног деликта, постали Бин Ладени за најмлађу евроатлантску чланицу!

Према званичној верзији из Подгорице, црногорске безбедносне службе су проучавале њихове раније изјаве и процениле да се морају зауставити на граничним прелазима. Замишљам Матију како ликује. Коначно је стављен у исти ранг с Његошем. Наиме, и Његош је србовао. Агенти, дакле, читају Матијину поезију и у метафорама проналазе забрањено оружје које може дестабилизовати машинерију власти најдуговечнијег европског владара Мила Ђукановића, постављеног вољом Слободана Милошевића 1991. године. Заправо се Мило устоличује, заједно с Момиром Булатовићем и Светозаром Маровићем на власти две године раније, пошто су положили велику матуру на Жутој греди, док негде у то време, последње дане на трону одбројава Ерих Хонекер, први секретар Јединствене социјалистичке партије Источне Немачке!

Зар се такав маестро политичког преживљавања, који је мењао савезнике, идеологије, пријатеље и кумове, какав је Мило, уплашио четворице учењака из Србије? Тешко је поверовати у могућност да је задрхтао на помисао да ће нежељени гости променити однос политичких снага у Монтенегру. Због чега онда Мило забада прст у око некадашњем другом оку у глави, подижући непотребно политичке тензије између Србије и Црне Горе? Јер, и да којим случајем влада вечно, Мило неће све Србе превести у Црногорце. Као што ни Милошевић, пореклом Црногорац, није успео да убеди Мила да ће заувек остати Србин, а камоли остале Црногорце.

Један од одговора налази се у провладином листу „Побједа”, која је у четвртак, 1. новембра, на ударном месту на насловној страни, пренела изјаву премијера Душка Марковића: „Ко слави Подгоричку скупштину велича нестанак државе”.

„Под привидом народне воље, на такозваној Подгоричкој скупштини, избрисано је име Црне Горе, а с њим и црногорски парламент, као темељ суверенитета сваке модерне државе”, додао је Марковић.

Срби у Црној Гори, део опозиције и Српска православна црква, међутим, мисле другачије. Централна прослава стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе са Србијом и другим јужнословенским народима биће одржана 1. децембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а управо на њој је требало да се појаве, као гости и беседници, четворица непожељних – Бећковић, Антић, Раковић и Мировић.

Али ниједан од њих није представник власти из Београда, нити им је близак, те се ни у ком случају њихов долазак не може повезати с мешањем Србије у унутрашње ствари Црне Горе. Зато је нервозан потез подгоричких власти утолико чуднији. Нешто је мање чудан изостанак реакције из Брисела, чије се вредности, барем формално, заснивају и на слободном исказивању мишљења.

Неколико недеља уназад, помпезно се најављивао мистериозни списак непожељних лица који се саставља у Монтенегру а, како се спекулисало, на њему се налазио чак и патријарх Иринеј, неколико главних уредника београдских таблоида и новинара.

Али полицајци на граничним прелазима, барем до овог тренутка, добили су списак од четири поменута имена. Далеко је 1. децембар, тако да је могуће да ће списак бити и проширен, мада се такав ентузијазам није примећивао када су хегемонистичке снаге с ове стране Брда, у купаћим гаћама, окупирале Приморје, повећавајући Црногорцима девизни прилив од туризма.

Ако се јавност у Србији ишчуђавала зашто се улазак српске војске 1918. године у Будву, што је обележено билбордима тамошњих општинских власти дуж Јадранске магистрале, од стране монтенегрина сматра окупацијом Црне Горе, неверица се наставља. Срби у Црној Гори жале се да су им драстично умањена политичка и верска права, култура и језик, а владајући ДПС, уз то, поништава одлуке Подгоричке скупштине као чин издаје. И учестале најаве да се имовина СПЦ-а може доделити Мирашу Дедеићу изазива додатни неспокој како у Патријаршији, тако и код митрополита црногорско-приморског Амфилохија, свештенства, али и Срба и Црногораца који не прихватају ревизију историје, Цркве и Његоша.

Тако су политички односи између два братска народа доведени до апсурда, репресивним дипломатским потезима Подгорице, иако је атмосфера на недавно одиграној фудбалској утакмици између Црне Горе и Србије показала како међу обичним грађанима нема националне нетрпељивости. Али највећи живи српски и црногорски песник, који се ближи осамдесетој години, од пре неколико дана проглашен је за реалну опасност по националну безбедност Црне Горе. Патријарх српски Иринеј, са својих 88 година, за сада представља – потенцијалну опасност. Како овакву политику објаснити логиком?