Писцима нема ко да пише

Писци, идите кући, завапио је на „Фејсбуку” један песник током трајања 63. Београдског сајма књига, реагујући на све оно што је пратило ову манифестацију. Песник се свакодневно оглашавао на „Фејсбуку”, остављајући коментаре попут „Некада je био Сајам књига, сада је углавном сајам”, „Радост читања, а нешто ми делује тужно”, „Некада су деца долазила на сајам да виде писце, а данас гледају трагикомичне циркусанте”...

Није, наравно, ни на сајму било све лоше. И ове године је било добрих књига, излагали су озбиљни издавачи, чак је и порасло интересовање за академско штиво, али, с друге стране, као што рече издавач Зоран Хамовић (Клио) ова манифестација се „гуши у срамном обиљу којим се дичи читава ’култура’”. Невидљива опасност за Београдски сајам књига, као и за целокупну културу, по њему, јесте „продирање и бахато подржавање баналности и просташтва које се као влага увлачи са свих страна и постаје носећи културни ток”.

Чак и ако пођемо од најбаналнијих ствари, схватићемо да су у праву они који изражавају негодовање због правца у коме иде Сајам књига, јер су нам се и ове године, чим бисмо прошли улазну рампу и пошли према Хали један, с великих билборда смешиле естрадне личности које су написале књигу. Водитељкама и певачицама нико не може да забрани да напишу књигу, нити издавачима да их штампају, али оне никако не могу бити главни протагонисти овакве манифестације. Ти први билборди би, по концепцији, морали да буду посвећени писцима, и то оним најбољим, али, на несрећу, Одбор Сајма књига нема утицаја на то ко ће бити на билборду. О томе одлучује генерално сајам као институција, а пресуђује искључиво новац, потврдио нам је и председник тог одбора Зоран Аврамовић.

Нажалост, билборди су и најбезазленији проблем ове манифестације, која је, као што је приметио издавач Гојко Божовић (Архипелаг), сувише важна да би постала још једно место забаве или још једна позорница популарних и популистичких јавних личности. Таквих позорница већ има превише. Концепт Сајма књига последњих година је потпуно погрешан и све мање иде у корист књиге, културе и професионалног издаваштва, сматра он. С друге стране, председник сајамског одбора каже да се број посетилаца сајма повећава и да су сви издавачи задовољни продајом.

Ове године, негодовање је нарочито изазвала учесница ријалити програма која је на сајму представила своју биографију, а деца масовно чекала у реду да им се на то потпише. Ово је изазвало безброј вицева на друштвеним мрежама, као и истинских згражања и протеста, уз лавину коментара ионако острашћених корисника који једва чекају овако нешто да би распалили по свему што не ваља у нашем друштву. Овај пут су добили одличан повод за ту паљбу. Старлете потписују књиге, писцима нема ко да пише! Било је још разних реакција, укључујући и то да су неки издавачи, на чијим штандовима су се деца распитивала где могу да нађу поменуту ријалити ауторку, намерно показивали погрешан смер, сматрајући и то својим доприносом књизи и култури.

Треба, додуше, истаћи мали помак набоље, јер је дотична промовисала своју биографију у Хали четири, па тако није ометан ред у Хали један, у којој је излагала већина озбиљних издавача, као пре пар година када је управо у Хали један направљена општа пометња због блогерке која је ту представљала своју књигу, због чега нико није могао да мрдне ни лево ни десно, а камоли да приђе жељеном штанду. Ипак, многи ће рећи да би једини помак био не укључити уопште промоције таквих „књига” у програм, али Аврамовић каже да одбор не може да буде одговоран за оно што се промовише на сајму јер многи издавачи, желећи да зараде, издају тривијалну литературу.

Бурна негодовања изазвао је и наступ Војислава Шешеља на штанду његовог издавача (Велика Србија), који је окарактерисан као злоупотреба деце у политичке сврхе јер се, како су пренели медији, обратио деци речима: „’Ајде, јесте ви четници?” Зоран Хамовић је разочаран што су млади, чак и у пратњи наставника, чешће застајали на штанду „Велике Србије” и тамо где се промовишу тековине ријалитија. У том смислу писац Владимир Арсенијевић сматра да не треба да мењамо сајам, него друштво јер тек кад би се промениле околности и енергије у нашем друштву, то би се рефлектовало и на стање на Сајму књига.

Има и замерки на то што и писци морају да плаћају карту за Сајам књига, као и на датум одржавања ове манифестације, чији термин је традиционално последња недеља у октобру, када је буџет домаћинстава већ при крају. Али згуснутост културних догађаја у Београду у јесен, као и распоред светских сајмова (Сајам књига у Франкфурту је средином октобра – ове године био од 10. до 14) диктира и термин. Зоран Аврамовић каже да, пошто истиче мандат сајамском одбору чији је он председник, они могу доставити предлог следећем одбору да се манифестација помери за почетак месеца, рецимо новембра.

Време је да се постави питање какав нам је Сајам књига потребан, да се уважи мишљење свих, без острашћености и претеривања. Недопустиво би било потенцијал који има ова манифестација усмерити у погрешном правцу. Издавачи се слажу да Београдски сајам књига има и важне људе, и важне ресурсе, и важну историју, и широк утицај. Пустити све то низ популистичку бујицу која надире, био би грех. Штету да и не помињемо.