Шезлонг „Пи”

Кратак опис гласи: комбинација површинског графизма и просторног дизајна уобличена у употребни предмет за седење, израђен од пресованог шпера и металне, цевасте конструкције са додатком меког јастука обученог у најфинију кожу на који ћете спустити уморну главу.

Овај шезлонг из 1983. године, гледан са стране, стварно личи на графички цртеж или прелиминарну скицу за комад намештаја намењен седењу у релакс-позицији: леђа заваљена, ноге одигнуте, врат подупрт, глава ослоњена... уз све то и додатак за одлагање чаше с пићем које освежава или успављује − како вам драго.

Теоретичари дизајна поздравили су ову креативну авантуру сврставајући је или у актуелни минимализам или у хај-тек тенденције, тако омиљене и свеприсутне током друге половине 20. века.

Шезлонг има јединствену форму која одбацује све устаљене атрибуте намештаја за одмор, опуштање, уживање, доколицу. Није ни мек ни ушушкан нити привлачи да се у њега загњурите и отпловите путем телесног релаксирајућег ужитка. Он је хладан, строг, прорачунат, сведен на геометријску комбинаторику првог реда, па ипак, тако је удобан за седење и лешкарење. Ко је једном сео на њега није престајао да га хвали.

Шезлонг ентеријеру даје изузетну ноту модерности, симболични статус префињене припадности тренду естетике минимализма. Разбашкарености и раскомоћености овде нема места. Ко томе тежи у циљу задовољења потребе за доколицом, нека потражи на тржишту намештаја под одредницом „lazy bed” (лењи кревет) нешто друго, стандардно и својствено обичним смртницима. Шезлонг „пи” је за одабране, аскетски оријентисане и спартански дисциплиноване.

Нисам до краја одређена у погледу процене удобности шезлонга „пи”. Чини ми се да је превише инжењерске реторике у односу на сложеност обичне телесне потребе за излежавањем.

 Мартин Секељи

Француски дизајнер средње генерације мађарског порекла, рођен је 1956. године. Отац му је познати скулптор, а мајка керамичарка, обоје емигранти из Мађарске. Завршио је француске уметничке школе (L’ Ecole Boulle и L’ Ecole Estienne) и већ 1987. године добио награду за креатора године на Салону намештаја у Паризу. Исто се поновило и 1999. Његов мото је „Традиција и иновација”, а начин не који је то успео да оствари је вишеслојан и вишезначан. Сарађивао је са познатим дизајнерима и ушао у свет моде радећи сценографије модних бутика. Познат је и по дизајну стакла а његова чаша „Perrier” израђена је у 20 милиона примерака! Ради за „Хајнекен”, „Дом Перињон”, „Сваровски” и „Хермес”. Његови радови део су сталне колекције Центра „Жорж Помпиду” у Паризу, МОМА у Њујорку, Викторија и Алберт у Лондону, затим у музејима у Лисабону и Луксембургу. Једном давно, на питање − какав је његов стил − казао је: „Одговорићу вам када будем имао 70 година па се осврнем иза себе.” То време управо долази.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs