У видокругу Андрићеве естетике

Милослав Шутић (1938), један од водећих српских теоретичара књижевности и естетичара, радни век је провео у Институту за књижевност и уметност у Београду. Претходне две године био је професор на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета. Редовни је члан је Независне академије за естетику и слободне уметности у Москви. Аутор је књига: „Мисао која не одустаје” (1971), „Песничка слика” (1978), „Слика света у поезији Момчила Настасијевића” (1979), „Поезија сликовног исказа” (1984), „Поезија и онтологија” (1985), „Лирско и лирика” (1987), „Одбрана лепе душе” (1990), „Ветар и меланхолија” ((1998), „Књижевна архетипологија” (2000), „Лед и пламен” и „Антологија модерне српске лирике” (2002).

„Чигоја штампа” из Београда управо је објавила нову студију Милослава Шутића „Златно јагње” (У видокругу Андрићеве естетике).

У Анализама Андрићевог дела најмање су заступљена естетичка тумачења. Како то објашњавате?

Разлог за ово није Андрићево књижевно дело, већ недостатак естетички утемељене књижевне критике у нашој науци о књижевности. То је она критика коју Бјелински назива „естетиком у покрету”, а која се код нас нешто више појављује тек у последње време. Али је таква, ретко писана критика, најчешће само делимично естетички утемељена, односно, искључиво је усмерена на појединачне естетичке проблеме. Још ређе се у нашој науци о књижевности примењује естетички приступ, који је инструмент „естетике књижевности” као посебног облика опште естетике уметности.

Да ли је могуће уметничко дело анализирати без укључивања естетских критеријума?

Књижевно дело се може тумачити путем различитих приступа. На први поглед, естетички приступ књижевности не би требало да има предност у односу на социолошки, психолошки, психоаналитички, или неки други интердисциплинарни приступ. Али, с обиром на чињеницу да је књижевност једна врста уметности, а уметност је, уз „естетско”, основни   предмет естетичких проучавања, онда поменутом приступу припада повлашћена методолошка позиција. Истовремено, ова чињеница не подразумева одсуство, већ, макар у мањој мери, присуство естетичких критеријума у другим приступима.

Шта сте открили анализирајући Андрићево дело?

Полазећи од сопствених, ранијих искустава из примене естетичког приступа књижевности, имајући у виду не тако дуг историјат појма „естетика књижевности”, коју је током треће деценије двадесетог века засновао Михаил Бахтин, настојао сам да остварим целовити естетички приступ Андрићевом књижевном делу. Оваква намера остварена је поступком довођења најважнијих естетичких појмова у везу са тим делом. При том сам покушао да те појмове сагледам у оквиру органске целине појединих Андрићевих књижевних дела, као и да пратим естетичке асоцијације књижевних чињеница. Према критеријуму важећем за овакав приступ, имао сам у виду и Андрићеве експлицитне естетичке ставове, превасходно исказане у његовим метакњижевним текстовима, и његове имплицитне ставове садржане у његовим књижевним текстовима. Веровао сам да само овакав, што обухватнији, приступ може да открије естетику једног писца, везану за суштину његовог дела.

Могу ли се сва књижевна дела која настају данас анализирати применом естетских критеријума?

С обзиром на раније закључке, одговор на ово питање мора бити потврдан. Ако, сасвим оправдано, инсистирате на временској одредници „данас”, онда је примена естетичког критеријума у просуђивању савремене уметности посебно важна и нужна, да би се, у мору експеримената и у поплави књига различитих жанрова и међужанрова, разлучила истинска од лажне уметности.

Претпостављам да је одговор знатно лакши када су у питању врхунски светски писци?

Оправдана је ваша претпоставка, јер дела „врхунских светских писаца” имају највишу естетску, односно уметничку вредност, па су тако најадекватнији одговор на питања проистекла из естетичког приступа. Зато, у овом случају, естетички приступ, наравно зависно од његове обухватности и аналитичке доследности, открива целовите и комплексне естетике таквих писаца, док дела неких осредњих, па и већих писаца једва покрећу естетичке асоцијације.

А где је Андрић, којим сте се интензивно бавили, у односу на врхове светске књижевности?

Андрићево књижевно дело, на основу резултата проистеклих из примене, по нашем мишљењу, најуниверзалнијег, естетичког приступа, има карактер „општечовечанског у уметности”, а уметнички општечовечанско, према Настасијевићу, „колико је цветом изнад, толико је кореном испод националног”. Може се рећи да је Андрић јединствен међу светским прозним писцима по томе што се у његовим делима појављују сви облици естетског доживљаја и што такви доживљаји судбински одређују поједине, потпуно различите ликове. Ово, само по себи, указује на изузетан значај естетичког опредељења у стваралаштву нашег писца. Такође је доминантно Андрићево архетипско естетичко опредељење, опет, блиско уском кругу светских писаца двадесетог века.

Посебну пажњу посвећујете категорији лепог у Андрићевом делу?

Естетику једног писца посебно потврђује његов експлицитни или имплицитни однос према естетичким категоријама. Као естетске вредности естетичке категорије су у сразмери са књижевном структуром, па, уколико поједини елементи те структуре успоставе чврсту везу са тим вредностима, и обрнуто, онда је то сигурна потврда да је стваралаштво једног писца естетички усмерено, односно да такав писац има своју књижевну естетику. Андрић је посебну пажњу посветио лепом, као врховној естетичкој категорији. Имао је у виду све облике ове естетске вредности, разликовао је апсолутну и релативну лепоту, размишљао је у дослуху са класичним и савременим теоријама те лепоте. Занимљиво је да Андрића нарочито интересује „природно лепо”, између осталог и тамо где се то најмање очекује: у роману „Госпођица”, небо над Београдом овековечено је упечатљивим описом заласка сунца као устаљеног облика природне лепоте.

А онда долазе: савршенство, хармонија, игра?

Андрић често користи неке чисто књижевне жанрове да би у њима имплицитно упутио на поједине естетичке категорије и тако на нов начин потврдио своју естетичку усмереност. У његовом путописном тексту „Летећи над морем” остварена је мала имплицитна теорија „савршенства”, а форма басне („Аска и вук”), садржи естетику једног од најважнијих естетичких појмова – „игре”. Андрићева естетика „хармоније” упућује на различите, опет, пре свега литерарне изворе.

Важно место заузимају и знак, осећања и сама уметност?

С обзиром на наглашено присуство речи „знак” у Андрићевим делима, оправдано се може говорити о његовом значајном доприносу семиотичкој естетици. Андрићево оригинално схватање пишчевих „осећања” у домену је емоционалистичке естетике, а његово коментарисање појединих уметности и односа међу њима упућује на неке од најзначајнијих савремених теорија уметничког стваралаштва.