Александар Ђорђевић против странаца у репрезентацији

Хаус, Браун, Камингс, Степ, Паласио, Фримен, Кемпел, Ричарсон, Визнески, Буркс, Пен, О' Бенон, Хендерсон, Кук . . .Ово су имена странаца који су били креатори игре у Партизану, Црвеној звезди и ФМП-у у последњих неколико година. То је јасан показатељ да српска кошарка има озбиљан проблем на позицији плејмејкера који је утицао и на катастрофалне резултате репрезентације. Да ли је време за „продају” пасоша неком странцу који би организовао игру некадашњих евроспких и светких шампиона?

„Случај Кук“ који последњих дана пуни новинске ступце, има и „реп”. Није само селектор Црне Горе Душко Вујошевић размишљао о црнопутом плејмејкеру Црвене звезде као лидеру. Иста дилема мучила је и српског селектора Душана Ивковића, који се бавио мишљу да ангажује странца. Примера ради, Ивковић је у Русију довео Холдена коме је Путин лично касније дао руски пасош, а овај „баћушка” се одужио победоносном тројком за титулу првака Европе у Шпанији. Ипак, Ивковић је одустао од ове намере јер жели да форсира домаће играче, мада зна колико је тешко направити плеја калибра Славнића или Ђорђевића. Али, није Србија једина земља у окружењу са овом „бољком”. Словенци су пре пар година „усвојили” Американца Мекдоналда, а његов земљак Демеркант, звезда московског Динама, узео је пасош Босне и Херцеговине.

Уз Моку Славнића најбољи српски плејмејкер свих времена Александар Ђорђевић сматра да је ангажовање странаца за играње у репрезентацији ходање линијом мањег отпора и дугорочно не може да донесе резултат.

– То је најлакши начин да се проблем реши, али не и најбољи. Узмемо кошаркаша који се уклапа у концепцију тренера и као није важно одакле је. То не разумем. Апсурдно је да неко ко је из Бруклина, а нема српске корене, игра за национални тим. Ценим Омара Кука као играча, али сам против тога да он и било који други странац игра под нашом тробојком. По таквој логици би могли да узмемо Американца и за председника државе! Треба засукати рукаве и стварати асове, а зна се на који начин, – истиче легенда наше кошарке.

Ђорђевић затим поставља питање да ли би странац био плаћен за одрађени посао. Пошто зна и одговор, поставља још једно које се надовезује:

– Па зашто не платимо наше асове који играју у иностранству и онда не би било отказа који су обележили последње године. И то је поштеније,– истакао је Ђорђевић.

Једно је сигурно. Светска кошаркашка федерација ће сигурно реаговати ако се број странаца у националним селекцијама драстично повећа. А нашим кошаркашким стручњацима било би боље да се врате начину рада који је изнедрио десетине светских асова који су нашу земљу прославили на свим меридијанима. Нека странци и даље буду узданице наших најбољих клубова јер то је нешто што се одавно назива професионализацијом.