Звездин кормилар

Фудбалски клуб Црвена звезда овог викенда бира свог председника. Право да бирају имају сви њени чланови, а кандидат је само један – Светозар Мијаиловић (рођен 8. јануара 1947. у Лопашу код Ужичке Пожеге).

На прошлим изборима је гласао готово симболичан број. Био је само један кандидат, па, како тумачи сам Мијаиловић, пошто је био довољан и један глас да буде изабран председник, људи су сматрали да нема потреба да долазе на гласање.

Сада је, по његовом мишљењу, изјашњавање референдумског типа, јер се гласа за или против. Мијаиловић је пре четири године други пут дошао на чело Црвене звезде. Први пут је то било 1987. и у његово време су „црвено-бели” остварили оно о чему су деценијама маштали – освојили су 1991. Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп.

Звездин кадар је постао на необичан начин. Пре тога је (1973) из Рударско-топионичарског басена Бор(РТБ), чији је стипендиста био за време студирања на Факултету организационих наука (ФОН), дошао на чело Савеза омладине Србије.

Тадашњи председник Црвене звезде Никола Бугарчић и генерални секретар Слободан Ћосић су предложили да се састави списак „звездаша” међу омладинским активистима, па ко хоће нека дође у клуб. Позив је оберучке прихваћен и тако је Црвена звезда добила „свежу крв”.

Али, истиче Мијаиловић, нису постављени у управу, него у различите комисије. Он је почео у комисији за образовање. По истеку мандата у Савезу социјалистичке омладине (тако је названа организација после уједињена Савеза омладине са Савезом студената 1974) посветио се раду у спорту (председник СОФК Србије 1978–1982, па СОФК Београда 1982–1986) што је било одлично искуство да дође на чело Звезде (1987–1993).

Поново се појавио на „великој сцени” после 5. октобра 2000. као министар за омладину и спорт у прелазној влади Миломира Минића. Мијаиловић до тада, од завршетка мандата у омладинској организацији, није желео задужења у политици, него је радио у Институту за трансфер технологију. У доба када се све преокренуло његово министарство је доста средстава доделило спорту.

У Звезду је враћен да води њену скупштину у време када је Владан Лукић био на челу клуба. Када је уследило најтеже доба у историји Црвене звезде, када је бивши европски и светски првак био и презадужен и с најнижим угледом од када постоји, предложен је за председника.

Мијаиловић није од оних челника који намећу своју вољу. Није човек који се представља да зна све. Као свој мото наводи: не мешај се у оно што можеш да учиш од других!

Тамо где може да плане пожар он гаси ватру. Тамо где се гаси нада он је разбуктава. Као свој задатак сматра да окупља оне који су најспособнији у одређеној области или сарађује с њима.

И да сви са исте стране дувају у Звездина једра. „Звездаш” може да се наљути на свакога, па и на њега, али никада и на Црвену звезду.