О храбрости и страху

„Учинити први корак, изрећи нову реч, оно је чега се људи највише плаше”

Фјодор Достојевски

У једном недељнику недавно је објављен интервју са младом глумицом Ханом Селимовић. На питање: „Да ли вас ваши ставови коштају?” одговара: „Све у животу кошта. У томе је његова лепота и његов ужас. Али моји ставови су неодвојиви од мене, они готово да нису ствар избора, већ неког урођеног осећања стварности. Ја не видим други пут за себе. Али тај пут јесте и болан. Углавном зато јер је то најчешће прилично усамљен пут.”

Проклето је тешко бити храбар. Јавна реч боли. Јавна реч кошта. Зато се плашимо да гласно говоримо шта мислимо. Страх је непрестано присутан у нашим животима. Храброст повремено. Плашимо се родитеља, учитеља, професора, шефова… Плашимо се болести, старости, плашимо се смрти. Храбри смо једино када водимо битке са замишљеним непријатељима.

Ово је време страха. Као да над свима нама лебди нека невидљива опасност. Страх спутава сваки напредак и креативност. Ми се више не плашимо шта ће рећи стручњаци, ми се плашимо шта ће рећи политичари. Ми се трудимо да се њима допаднемо и ако знамо да је ниво њиховог укуса и разумевања уметности далеко испод укуса просечног гледаоца. Данас су у моди послушни, а не паметни... Ово је време кукавица. Свако се завукао у своју рупу и ћути. Сви чекамо да неко други обави посао за нас. Да ли ће нас се стидети наши потомци? И да ли ће се питати: зашто сте ћутали? Да ли вас је било страх? Да не изгубите оно што немате?

Пријатељи нам мењају мишљење и политичке ставове преко ноћи. Не из убеђења, него из интереса. Коме да верујемо? Данас дата обећања сутра се заборављају. О нашим животима не одлучујемо више ми, него неки други. Коме веровати и чему се надати? Деца нам се сликају са хашким осуђеником на Сајму књига. Црно постаје бело, бело постаје црно. Терају нас да верујемо у невероватне ствари. У ствари које се противе здравом разуму.

А изнад свега тога је страх. Страх је увукао у све поре наших живота. Пристајемо на све данас о чему нисмо могли ни да помислимо јуче. Стидимо се сами пред собом у својој самоћи.

Од средњег века човек је нарочито снажно у смеху осећао управо победу над страхом. И она се није само осећала као победа над мистичним страхом (страхом божијим), како пише Михаил Бахтин у својој књизи „Стваралаштво Франсоа Раблеа” и над страхом пред силама природе, већ пре свега као победа над моралним страхом који спутава, угњетава и замућује људско сазнање.

Побеђујући тај страх смех је избистравао људско сазнање и отварао за човека свет на други начин. Тај смех који је победио страх пред тајном, пред светом и пред влашћу неустрашиво је откривао истину о свету и о власти. Он је стајао насупрот лажи и слављењу, ласкању и лицемерју.

Смех не ослобађа само од спољашње цензуре, већ пре свега ослобађа од великог унутрашњег цензора, од хиљадама година васпитаваног страха пред освећеним у човеку, пред ауторитативном забраном, пред прошлошћу, пред влашћу.

Данас је тешко борити се смехом против страха. Превише је страха, премало смеха. Иза смеха се никада не крије насиље. Како ћемо живети ако се плашимо сопствене сенке и сваке јавно изговорене речи?

Једина утеха је што је живот у нама лепши и бољи од живота око нас.

Професор ФДУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа