„Пароброд” и протести

Уочи прошлонедељног скупа опозиције, одржаног под паролом „Стоп крвавим кошуљама” (повод је био напад на Борка Стефановића, лидера Левице Србије и његових страначких колега у Крушевцу), на фејсбук профилу редитеља Милутина Петровића осванула је несвакидашња објава. У својству сад већ бившег в. д. директора „Пароброда”, будући да су га челници општине Стари град управо незаконито сменили (шести директор који је смењен са чела ове установе у последњих шест година), наведени Петровић је, преко друштвене мреже, јавно обзнанио како се његови путеви убудуће разилазе с деловањем опозиције, оваквом каквом се показала у његовом конкретном случају: „Збогом опозицијо, желим вам пуно успеха у даљој борби са вашим другаром Бастаћем и овом екипицом...” У поруци се поименце апострофирају „Савез за Србију”, Драган Ђилас, Зоран Лутовац и „Покрет слободних грађана” (М. Бастаћ је председник општине Стари град, који је сменио Петровића под изговором да бивши директор нема основа да остане на тој функцији јер „не може да буде запослен на два радна места”, што међутим није истина). Истина је да је Петровић, по ступању на место в. д. директора, отпочео да прима збирни нето приход, састављен од 90 одсто директорске плате плус 10 процената старе професорске, све у складу са важећим прописима.

Подршка смењеном директору „Пароброда” је изостала, као и реакција јавности. Као гест грађанске и професионалне солидарности, једино је редитељ Горан Марковић због смене Петровића вратио награду „Кључеви Јевремове”, добијену претходне године. За викенд је одржан протестни скуп опозиције, али без страначких обележја и јасних захтева властима (ваљда да би унапред делегитимисали себе као озбиљне политичке чиниоце). На том скупу, из горе описаних разлога, није било незаконито смењеног Петровића. Најављено је да ће се грађанима обратити глумица Мирјана Карановић и кошаркашки тренер Душко Вујошевић, што се, међутим, није догодило. У званичном објашњењу наводе се безбедносни разлози, могућност да нека убачена групица хулигана направи непредвиђени хаос. У данима који следе, између режимских и опозиционих гласила разбуктаће се прави мали рат око тачне процене о броју учесника протеста; њихово нумеричко несугласје, изражено у хиљадама, кретаће се у сразмери један према 10.

Оно што је поменути скуп белодано оголио, може се свести на неколико ствари. Пре свега, да је грађанска опција у Србији практично на издисају и да су јој, заслугом подједнако власти и опозиције, одузета сва права на грађанство. Ускраћено право на глас глумице (и активисткиње) Мирјане Карановић, као и тренера Душка Вујошевића, јесте управо тај затомљени глас слободног грађанског духа, који, изгледа, никоме више није потребан, пре свега овој и оваквој опозицији. ДСС је то и јавно признао, одбивши да се нађе на истом скупу са особом која „износи антисрпске ставове” (мисли се на глумицу Карановић). Том ставу се, изгледа, приклонио и остатак безидејне националистичке опозиције („Савез за велику Србију”, како их је иронично крстио историчар М. Бешлин), искористивши имена двоје несуђених говорника као мамац за програђански оријентисану публику.

Све до 2000. године протестне шетње грађана биле су својеврсно „освајање слободе”, прилика да се нешто ново придода репертоару антирежимске борбе: пиштаљке, ударање о лонце, гашење светла у време главног ТВ дневника, скандирање испред РТС-а… Од 2000. наовамо, протести су највећим делом у знаку антиђинђићевских снага: побуна ЈСО, протести против Хага, поводом хапшења Младића и Караџића, против Бриселског споразума... Данашњи протести су на трагу ретроградног рециклирања већ виђеног – осим ако се ту не рачуна Драган Ђилас, с пиштаљком око врата, као неприлична реминисценција на дане сопственог студентског бунта.

Зашто је стање такво какво јесте кад је реч о грађанском делу Србије? Пре свега, због недовољне заступљености поменуте опције у политичком животу – кривица је понајвише до Саше Јанковића и његових бизарних поступака од оснивања ПСГ наовамо и некохерентних изјава (последња у низу је ова о разлозима из којих није био на протестном скупу: „Нисам могао да будем на скупу на коме не може да говори Мирјана Карановић”; као да је унапред знао да она неће говорити!).

Грађанска Србија је онај последњи здрави нуклуес овог друштва, без чијег удела би европски пут Србије лако могао остати мртво слово на папиру. У интересу је и ове и сваке проевропски оријентисане власти да уз себе има, што развијенији, управо тај сегмент друштва.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа