Како да постанемо „велики Руси”

Ре­дов­но и са за­до­вољ­ством чи­там тек­сто­ве Ми­ро­сла­ва Ла­зан­ског. Про­чи­тао сам и ко­лум­ну „Ма­ли и ве­ли­ки Ру­си” („По­ли­ти­ка”, 15. де­цем­бар 2018), у ко­јој упо­зо­ра­ва да је ши­ре­ње НА­ТО-а на ис­ток већ пре­ко­ра­чи­ло гра­ни­це Ср­би­је, ву­ку­ћи и су­ро­гат др­жа­ву Ко­со­во са­мо­про­кла­мо­ва­ну у ју­жној срп­ској по­кра­ји­ни, ко­јом се про­ши­ру­ју гра­ни­це дав­но про­јек­то­ва­не „ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”.

Ла­зан­ски упо­зо­ра­ва на то да су Аме­ри­кан­ци пре­ва­ри­ли Ру­се „око ши­ре­ња НА­ТО-а на ис­ток” и Ср­бе „око фор­ми­ра­ња ко­сов­ске вој­ске и ње­ног рас­по­ре­ђи­ва­ња по це­лој те­ри­то­ри­ји Ко­со­ва”, кр­ше­ћи Ре­зо­лу­ци­ју УН 1244, Ку­ма­нов­ски спо­ра­зум и до­го­вор из Бри­се­ла са НА­ТО-ом­. Он кон­ста­ту­је да су се Ру­си већ „осве­сти­ли и ви­ше ни­шта не ве­ру­ју Аме­ри­ма и За­па­ду”, али се пи­та да ли је до­шло вре­ме „да се и ми осве­сти­мо док не бу­де ка­сно и Ср­би­ја бу­де све­де­на на пре­ку­ма­нов­ске гра­ни­це”.

Јер „ко­сов­ска вој­ска ће не­сум­њи­во јед­но­га да­на или но­ћи ући на се­вер Ко­со­ва”, су­прот­но ла­ко­вер­но за­кљу­че­ном усме­ном до­го­во­ру са НА­ТО-ом­ у Бри­се­лу. За­кљу­чу­је ова­ко: „За­пад је од­лу­чио да рас­цеп­ка Ср­би­ју, по­сле Ко­со­ва ће на ред, нај­ве­ро­ват­ни­је, до­ћи Ра­шка, а он­да Вој­во­ди­на. Ус­пут и Ре­пу­бли­ка Срп­ска.” На пи­та­ње за­што то ра­де, од­го­ва­ра: „За­то што За­пад у Ср­би­ма ви­ди ма­ле Ру­се”, а они се мо­гу су­прот­ста­ви­ти том ви­ђе­њу са­мо ако по­ста­ну „ве­ли­ки Ру­си”. Ла­зан­ски на кра­ју по­зи­ва да о то­ме раз­ми­сли­мо, али без „удво­рич­ког и увла­кач­ког по­на­ша­ња пре­ма НА­ТО-у”.

Ода­зи­ва­ју­ћи се на ње­гов по­зив, из­но­сим сле­де­ће ми­шље­ње:

За­пад би пре­стао да нас сма­тра „ма­лим Ру­си­ма” ако би­смо, као пр­ви ко­рак, по­зва­ли Ру­ску Фе­де­ра­ци­ју да на те­ри­то­ри­ји Ср­би­је ин­ста­ли­ра вој­ну ба­зу ко­јом би се за­у­ста­ви­ла екс­пан­зи­ја НА­ТО-а на ис­ток, али и пре­ма ду­би­ни Ср­би­је. Ср­би­ја, уз са­гла­сност обе ве­ли­ке си­ле, већ уче­ству­је у за­јед­нич­ким ве­жба­ма и са сна­га­ма НА­ТО-а и са сна­га­ма Ру­ске Фе­де­ра­ци­је. По­што ме­ђу њи­ма по­сто­ји са­гла­сност да се ти­ме не на­ру­ша­ва вој­на не­у­трал­ност Ср­би­је, њу не би на­ру­ши­ло ни ин­ста­ли­ра­ње ру­ске вој­не ба­зе на тлу Ср­би­је, јер се у ње­ној ју­жној по­кра­ји­ни већ на­ла­зи вој­на ба­за НА­ТО-а (Бонд­стил), ко­јом ко­ман­ду­је аме­рич­ки ге­не­рал. Вој­на не­у­трал­ност зах­те­ва­ла би да се број вој­них ве­жби Ср­би­је са НА­ТО-ом­ сма­њи, ка­ко би се из­јед­на­чио са бро­јем вој­них ве­жби Ср­би­је и ар­ми­је Ру­ске Фе­де­ра­ци­је. НА­ТО има кан­це­ла­ри­ју у згра­ди Ми­ни­стар­ства од­бра­не Ср­би­је, па би у скла­ду са не­у­трал­но­шћу би­ло и то да и ар­ми­ја Ру­ске Фе­де­ра­ци­је има се­ди­ште у ис­тој згра­ди, а не­ма га.

Не­у­трал­ност зах­те­ва да оба парт­не­ра бу­ду рав­но­прав­на у вој­ној са­рад­њи са Ср­би­јом, а НА­ТО је „рав­но­прав­ни­ји” од Ру­си­је. Он то не за­слу­жу­је, јер је 1999. го­ди­не зло­чи­ном про­тив ми­ра из­вр­шио агре­си­ју на Ср­би­ју, а и за­то што је по­др­жао и опре­мио ко­сов­ску вој­ску, кр­ше­ћи Ре­зо­лу­ци­ју Са­ве­та без­бед­но­сти УН 1244 и Ку­ма­нов­ски спо­ра­зум.

У вој­ној не­у­трал­но­сти Ср­би­је Ру­си­ја има сла­би­ји по­ло­жај од сна­га НА­ТО-а и за­то што то од­го­ва­ра Европ­ској уни­ји. Кључ­не др­жа­ве Уни­је при­зна­ле су Ко­со­во као др­жа­ву, па на­сто­је да је што пре ви­де у са­ста­ву НА­ТО-а, ко­јем и сâме при­па­да­ју. Во­де­ћу уло­гу у том са­ве­зу има Аме­ри­ка, а њен ам­ба­са­дор у При­шти­ни по­здра­вља про­тив­прав­но фор­ми­ра­ње ко­сов­ске вој­ске. Ту чи­ње­ни­цу, на­жа­лост, по­др­жа­ва и ве­ћи­на чла­ни­ца Европ­ске уни­је, а све то пре­ти ми­ру јер угро­жа­ва си­гур­ност Ср­ба на Ко­со­ву и чи­та­вом за­пад­ном Бал­ка­ну.

За­то и ва­ља упу­ти­ти апел Ру­си­ји да ин­ста­ли­ра вој­ну ба­зу на тлу цен­трал­не Ср­би­је. Ова ба­за би, сва­ка­ко, ути­ца­ла на то да гра­ђа­ни Ср­би­је у очи­ма Аме­ри­ке и чи­та­вог За­па­да по­ста­ну „ве­ли­ки Ру­си” и бу­ду без­бед­ни­ји не­го што су би­ли као „ма­ли Ру­си”. Ла­зан­ском ва­ља ве­ро­ва­ти.

Ни­сам при­ста­ли­ца вој­них ба­за ве­ли­ких си­ла у ту­ђим др­жа­ва­ма, али ако на срп­ској те­ри­то­ри­ји већ по­сто­ји аме­рич­ка НА­ТО ба­за, ма­ње је зло да по­сто­је и аме­рич­ка и ру­ска вој­на ба­за.

Бив­ши су­ди­ја Вр­хов­ног су­да Ср­би­је и уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор у пен­зи­ји

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа