Писмо председника САД

Писмо председнику Србије Вучићу је 18. овог месеца упутио председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп. То је суштинска чињеница за тумачење овог званичног политичко-дипломатског документа највишег функционера у административној хијерархији САД. Писмо које потписује председник САД и ставови у њему се отуда морају сматрати званичним ставовима САД. У владајућем председничком политичком систему САД председник је главни носилац извршне и спроводилац законодавне власти у спољној политици земље и његови ставови у том својству обавезују САД као државу. Дакле, званично писмо америчког председника има, без обзира на садржај, највиши третман у администрацији САД и исту обавезује на поступање. Ово је важно пошто из писма недвосмислено произилази посебан интерес САД за решавање косовског чвора на бази пројекта „независно Косово” и признања истог, а са намером да у томе директно учествују на активан начин. Истовремено писмо председнику „Косова” Тачију са јасном референцом на креирање пројекта независног Косова („... пуно смо уложили у ...”, итд.) и подршку истом, то потврђује. Са актуелним геополитичким интересом САД на овом простору (супротстављање Русији и Кини, проширење НАТО, односи САД–ЕУ, итд.) ставови из писма добијају додатну тежину.

Сам садржај писма упућује на четири кључне поруке. Прва је да садашња администрација САД са председником Трампом на челу жели да се директно укључи у решавање косовског чвора са циљем да буде и коначни арбитар (формуле Кемп Дејвида, Дејтона и сл.). То потврђује чињеница да се у писму уопште не помиње ЕУ нити на било који начин асоцијација на досадашњи формат преговора Београд–Приштина под њеним посредовањем. Већ само изостављање ЕУ потврђује сву сложеност текућих и будућих трансатлантских односа у западној алијанси. Друга, да САД уважавају позицију Србије и њен интерес тако што подржавају стратегију решавања политичким и дипломатским преговорима „две стране” ради постизања узајамно прихватљивог споразума. Трећа, да САД подржавају досадашњи формат преговора које воде са српске стране председник Вучић и приштинске председник Тачи и препоручују наставак са јасном интенцијом да се у том формату преговори позитивно и окончају. Четврта да САД процењују да постоји основа за коначни договор („... надохват руке...”), вероватно на бази оцена тока и резултата досадашњих преговора, процена позиција две стране, утицаја других фактора и онога кога саме имају.

За стратешко-политичке домете писма посебно је важан и тајминг. Предстојећа 2019. је трећа година мандата председника Трампа када он практично започиње директну кампању за нови мандат. Косовски расплет са потврдом косовске државности уз његову асистенцију би сигурно ушао у позитиван спољнополитички биланс. Такав исход би, наиме, значио додатно сузбијање руског (и кинеског) утицаја у нашем региону, нову динамику у проширењу НАТО, бржа укључења овог простора у западну интересну сферу, квалитативан геополитички приступ и контролу стратешког простора између Европе, Блиског истока и Медитерана са лојалним албанским корпусом, доминацију у региону у односу на ЕУ, итд. ЕУ у истом периоду губи активну политичку легитимацију и оперативни потенцијал, јер следе брегзит (април), избори за ЕП (мај) и формирање институција (јесен) које стартују већ са теретом проблема и дилема на политичком, економском и институционалном плану. Најзад писмо долази када реализација пројекта „независно Косово” значајно губи дах (одустајање од признања више земаља, фијаско у Дубаију) што илуструје последње ванредно заседање СБ ОУН на коме је потврђена стабилност отпора тој реализацији у глобалним размерама (потврђена важност Резолуције 1244, валидност аргумената Србије, итд.) са сталним чланицама Русијом и Кином на челу.

Карактер и интерес из писма су дакле јасни. Искуство учи да је администрација САД по правилу верна једном заузетом ставу (случај браће Битићи и др.). Стога писмо америчког председника треба крајње озбиљно третирати, јер ће се на реализацији у наредном периоду из Вашингтона активно радити. Последњи важни догађаји (Дубаји, одустајања, СБ ОУН) показали су са друге стране да интереси и аргументи Србије имају озбиљну подршку, што успоставља одређени стратешко-политички баланс у одбрани државних и националних интереса. Србија то не би смела да занемари у приступу проблему КиМ између осталог и због сопственог става да признање „независног Косова” од њене стране није могуће.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа