Изврнути свет

Крајем осамдесетих година у САД је избила тзв. SRA паника (Satanic Ritual Abuse, сатанска ритуална злоупотреба). Током тог таласа масовне хистерије изнете су тврдње да сатанисти злоупотребљавају децу по вртићима, испирају мозак својим члановима, оплођују младе девојке да би касније жртвовали њихову децу итд. Паника се проширила на Велику Британију и још неке европске земље, а нешто касније, с почетком југословенског рата, сличне ствари су почеле да се причају и код нас. Приче сличног садржаја врте се и данас, са сваким чудним убиством интензивно, када таквих убистава нема, тек толико да се не забораве.

Прошле године је објављена, упркос извесним мањкавостима, изврсна књига ,,Отелотворење зла" професора историје религије Дејвида Фракфуртера (David Frankfurter: "Evil incarnate : rumors of demonic conspiracy and ritual abuse in history"). Аутор у њој упоредно анализира представе о заверама људи који су се предали Сатани и који чине ужасне ритуалне злочине. Његову грађу чине обимни примери таквих завереничких паника у САД, пре свега поменути талас SRA, затим у старој Европи, пре свега са њеним представама о злим Јеврејима, вештицама, вешцима и њиховим саборима, те Африци, где их у европској традицији производе хришћанске заједнице, али их везују за Африканце.

Реч је о појавама масовне хистерије које, по овом аутору, овде веома поједностављено, садрже четири елемента: самозвани или извикани стручњаци за препознавање завера и зла, ритуали приписани сатанским групама, изврнут свет који они стварају и скуп исказа којима се исказују њихови чинови или тако што из њих говори Сатана или тако што они говоре у његово име.

Ако Франкфуртеровим разматрањима додамо и масовне моралне панике (в. нпр. Kenneth Thompson: ,,Moral Panic" из 1998), које се, посебно у савременом добу, јављају практично истовремено са сатанским паникама, вреди погледати како то изгледа код нас.

Теорије о заверама су старо европско наслеђе, данас најинтензивније гајене у САД, а код нас су постале веома популарне теорије о политичким заверама, почев од деведесетих година (в. нпр. Јован Бајфорд: Теорија завере). Њихов главни произвођач су, као и у свету, делови десничарске политичке елите, којој служи за збуњивање народа, медији, којима служи првенствено за подизање тиража, и свештеници СПЦ, који, пре свега због уклањања потенцијалне конкуренције око верника, систематски повезују политички и сатанистички аспект завера и по правилу их приписују сектама, уз прећутну или јавну подршку поменутог дела политичке елите. Са све три стране се ипак као прави стручњаци за секте, па тиме, по њима, и сатанизам, позивају на Зорана Д. Луковића, који својим делом "Верске секте и православље : приручник за самоодбрану од секти" спаја полицијски (прво издање књиге МУП) и православни (четврто издање СПЦ) приступ сектама, оба подједнако неука. Прича о сатанизму тиме код нас добија јасне политичке оквире.

Елемент ритуалних чинова који се косе са уобичајеним схватањем морала (једу децу, пију крв, пију неприродна пића, плешу скаредне плесове, имају сношај са ђаволима …) у великој је мери наслеђе из приручника за борбу против вештица "Malleus Maleficarum" (Чекић против вештица) из 1487, а иако се код нас не говори непосредно о вештицама, атмосфера која се ствара има основне елементе прогона вештица (в. нпр. Ankarloo, Clark, Monter: ,,The Athlone History of Witchcraft and Magic in Europe"), пре свега сталним позивањем да се сектама бави полиција. Међутим, у медијима, посебно у репортажама након чудних убистава, примећују се у мишљењима тзв. обичних људи елементи наслеђени из народне усмене традиције, која је код нас била јача у католичким крајевима, али утицала и ван њих (о њој в. нпр. Маја Бошковић-Stulli: "Предаје о вјештицама и њихови прогони у Хрватској").

Цео тај црквено-народски конгломерат служи као нека врста народне порнографије за згражање и увесељавање, јер твори један изврнут свет у коме не важе уобичајена правила, али који силином занимања за неприродно, силно плени публику (и диже тираже). Код нас му је додат јак елемент моралне панике у виду омладине која плеше неке чудне плесове, непристојно се носи, говори исквареним језиком с много енглеских речи: Дискотеке, панк, мини сукње… Најкраће речено, искварена је и не поштује старије, традицију и цркву. Тиме се тај изврнути свет јавља као наопак свет, а он је једнак Западу, трајној негативној опсесији наше народњачке средине, која у њему као представнику других види отелотворење зла (в. нпр. Душан Н. Петровић: ,,Канибал у српској кући : сатанистичке секте и њихово деловање у српском народу", Недељко Пајић: ,,Секте - оружје новог светског поретка" и Вајо Јовић: ,,Верске секте и православље : приручник за самоодбрану од секти"

Коначно, не само секте већ и сви који се не уклапају у средњовековну слику доброг друштва наше народњачко-црквено-полицијске елите, послују као гласноговорници Сатане (нпр. Мик Џегер) или попримају његов изглед (панкери и хевиметалци).

За разлику од античких и средњовековних географа, који су углавном сви знали да је Земља округла, многи наши народњаци, свештеници, новинари и полицајци су, бар када је реч о сектама, убеђени да је она равна плоча коју на својим леђима носе четири корњаче. Зато је за њих сасвим свеједно да ли код нас уопште постоје сатанистичке секте и да ли сатанистичке секте уопште било где чине оно што им се приписује; оне постоје мало у њиховој свести, мало у њиховим групним интересима, а понекад и у сасвим личним као када Вук Бојовић оправдава крајњи немар у виду непостојања заштитне ограде у Зоолошком врту објашњењем да се ту окупљају сатанисти, наркомани и посетиоци Beer Festa. Најкраће речено, Запад. Само ми није јасно зашто није поменуо "жуте" и Чеду, па да све буде комплетно.