Удар на црквену аутономију

Недавна дешавања са владиком милешевским Филаретом кулминација су једног процеса који се у Црној Гори одвија већ дуже време: шиканирања и протеривања српског идентитета и посебно Српске православне цркве.

Као што је то недавно и речено, у овој новој држави одвија се процес вештачког конструисања једног новог – слабо утемељеног идентитета, у оквиру којег се, фалсификујући историју, покушава да угура све православно становништво Црне Горе. Следећи сасвим анахрони националистички принцип према коме се држава изједначава са нацијом, подгоричка елита као основне постулате тог идентитета поставља црногорски језик, крајње контроверзне симболе (Дрљевићеву химну и заставу коју су раније само окупатори промовисали као званичну) и наравно црногорску цркву.

Током протекле прве године самосталности, док су вођене расправе о новом уставу, власт је јасно показала да јој је главни задатак да све одлике српског идентитета протера из РЦГ, као што не признајући постојање 32 одсто Срба покушава да из уставног текста избрише српски језик, ћирилицу и неоспорну српску традицију Црне Горе. Срби се у овој чудној творевини налазе у веома сличној ситуацији као и у Хрватској и БиХ почетком 90-их. Међутим, они покушавају да свој проблем реше кроз институције и мирним средствима.

Српска православна црква је један од највећих проблема за конструкције нове власти. То је традиционално најпопуларнија институција у Монтенегру. С друге стране, Дедеићева такозвана ЦПЦ је упркос подршци власти толико слаба и неукорењена да она никако не може да испуни потребе за државном црквом, као стубом идентитета нове нације. Стога је читава акција Подгорице усмерена ка покушајима да се нова државна црква конструише одвајањем епархија СПЦ од мајке цркве и њиховим спајањем у нову аутокефалну православну цркву. То треба да се оствари у неколико корака.

Наиме, као што је познато, на територији Монтенегра делују четири епархије Српске православне цркве: митрополија црногорско-приморска (митрополит Амфилохије), будимљанско-никшићка (владика Јоаникије), захумско-херцеговачка (владика Григорије) и милешевска (владика Филарет). Ове последње две простиру се на територијама двају држава: осим у РЦГ, пружају се и у Републици Српској, односно БиХ, и Србији. Напади на владику Филарета у суштини су део покушаја да се помере границе ове две епархије тако да се поклопе са авнојевским границама. Ако се у томе успе четири епархије у Црној Гори одвојиће се и физички од остатка СПЦ, а затим ће вероватно бити притисака да се оне споје у нову аутокефалну православну цркву Црне Горе која би попут непризнате Македонске православне цркве требало да да легитимитет идентитету нове државе.

Филарет је и те како свестан овога и више пута је поновио да разлози које наводе црногорски званичници немају везе са реалношћу. Ова земља је не само више пута угошћавала разноразне оптуженике и људе са Интерполових потерница, већ постоје оправдане сумње да је као уточиште користе разноразни криминалци тражени у многим државама. Дакле, забрана уласка владици Филарету је искључиво политичке природе и намера јој је да милешевску епархију или поцепа или протера из РЦГ. Владика је схватио о чему се ради и упустио се у мученичку борбу за одбрану својих људских и верских права, гарантованих важећим европским конвенцијама и пактовима.

Чин владике Филарета је истинско мучеништво човека који брани свој народ и цркву спреман је да иде до краја и да свој живот жртвује за одбрану дужности према Богу и према свом народу. Сви знамо да владика има доста контроверзну историју и политичке ставове који многи од нас нису делили. Међутим, ово што је ових дана радио превазилази било какву унутрашњу политику и својим поступцима заслужује да сваки православни Србин стане иза њега.

Одбрана права Српске православне цркве на унутрашњу аутономију и самоорганизацију, као и права да под својим српским именом делује у свим државама у којима данас делује, са овако дефинисаним епархијама, јесте један од кључних сегмената наше политике идентитета. Срби попут других народа морају имати право да развијају и чувају своје верске, образовне и културне институције, ма у којој држави да живе.