Бароло и пљескавице

„Скуола слава” је у Италији синоним за најкреативнију кошарку на свету, којој су темељи ударени у Београду. Наши играчи су још пре пола века (Ђурић и Кораћ пре свих), заједно с тренерима (Николић, Станковић…) почели да раде антологијске ствари у италијанској кошарци. Срби су деценијама били учитељи, а Италијани ђаци.

Имајући то у виду, недавни долазак италијанског стручњака Андрее Тринкијерија (51) у Партизан може да се назове историјским догађајем. Доживели смо да неко из Италије дође као спасилац у српску кошарку и то у црно-белу кошаркашку академију коју су подизали Жеравица, Николић, Ивковић, Обрадовић, Вујошевић…. „Част и изазов!” Тако је Тринкијери, на нашем језику (мајка му је Хрватица, као дечак на југословенском приморју проводио летовања), у две речи објаснио како доживљава своју мисију у Србији.

„Мама ми је из Хрватске, деда из Црне Горе. То је велики коктел с мамине стране. Отац је Американац, а ја сам се родио у Италији и увек причао три језика.”

Као човек широког образовања, који сатима може живописно да прича о много чему (пре свега о вину, кулинарству и кошарци), зна да подиђе слушаоцима и да их напречац освоји. И како онда да му „гробари” не скандирају име, кад се од првог дана куне у њих. Свакако, те љубави не би било да екипа од његовог доласка не делује много боље него пре.

Мало је млађих српских тренера који толико знају о историји наше кошарке као Тринкијери, што нешто говори и о њима. Пре неколико година одбио је хрватску репрезентацију (због обавеза у клубу). У три земље је освајао трофеје: Канту (Италија), Уникс (Русија) и Бамберг (Немачка) у којем су му после три узастопне титуле уручили отказ.

Као син дипломате имао је много могућности кад је бирао животни позив, али је у свом родном граду, Милану, изабрао кошарку. Фудбал му је био прва љубав, али више кроз одласке на утакмице Милана. Уживо је гледао Барезија како подиже пехар Лиге шампиона у три наврата: у Барселони 1989. (у тој сезони Милан на правди бога избацио Звезду после магле у Београду), Бечу 1990. и Атини 1994, када је Дејан Савићевић (један од његових омиљених фудбалера) лобом матирао Зубизарету.

На прес-конференцијама себе је називао „Пандорином кутијом” (кад је говорио да је боље да не прича о судијама), играче је поредио с врстама вина, а њихове подвиге објашњавао „великим м…..” Каже да тренерски посао није напор, већ уживанција. Налик оној када су на столу добра храна („медитеранска кухиња најбоља на свету”) и врхунско вино. Његов став је да од сваког поднебља треба узети оно најбоље и да би било глупо да у Београду једе пасту кад су ту пљескавице. Или тражити бароло кад и у Србији постоје солидна вина…

Садашњи Партизан би могао да се пореди с тим италијанским вином које мора да сазрева барем три године (за пун укус потребно двоструко више). Кажу да оно више од свега тражи – стрпљење.