Наметање „стокхолмског синдрома”

Легитимно је право сваког појединца да буде наклоњен Западу или Истоку, као што је легитимно право сваког српског житеља да више воли Америку него Русију, или обрнуто. У Србији се та наклоност, приврженост и поштовање много више испољава према Москви него према Вашингтону. У ужасном сећању су догађаји који су трајали 78 дана и ноћи, чији ћемо трагичан „јубилеј” обележити 24. марта ове године – две деценије од почетка тог ужаса демократске Америке. Бошко Јакшић се са свим тим непримерено и непристојно поиграва, иронише, пун је сарказма (Србија између Охаја и Казахстана, „Политика”, 4. јануар 2019), што вређа највећи број грађана Србије и пристојне и истрајне читаоце најстаријих новина на Балкану. Он нуди Србима да прихвате „стокхолмски синдром”, да жртва воли свог џелата. За аутора су сви Срби који су доживели те страхоте агресијом НАТО-а, предвођеног САД, „националисти” који себе проглашавају „патриотама”(!), а то што се догодило у двоипомесечном бесомучном бомбардовању за њега је обична „мантра”. Живот је изгубило више од 2.500 људи, више од осамдесеторо деце; убијене су троипогодишња Милица Ракић из Батајнице, шестомесечна Бојана Тошовић из Мердара, четрнаестогодишња Сања Миленковић из Варварина, најбоља математичарка на Балкану у својој генерацији…

Јакшић нас убеђује да се Руси нису успротивили санкцијама УН деведесетих, али неће да каже да је тада шеф државе био Јељцин, да је Запад уништио Русију по систему уништавања бивше СФРЈ и да је она била на коленима у економском, политичком и сваком другом смислу. Аутор се бави и питањем доласка и одласка руских јединица на аеродром у Приштини усиљеним маршем из Тузле, уз ироничну констатацију да су затим напустили аеродроме и препустили нас УН. Изоставља зашто је падобранска јединица напустила аеродроме, а иза тога стоје тадашњи најблискији сарадници Јељцина министар Иванов (живи сада на Флориди) и Черномирдин. Черномирдин је, узгред, г. Јакшићу, словио као кандидат за председника Русије после Јељцина, а то му је обећао – Бил Клинтон, лично. Коначно, Русија нас је предала УН. Па и то је веома добро, осим ако не сматрате да је далеко боље ово што је учињено у блиској прошлости – извлачење питања Косова из УН и давање на тацни Бриселу.

Аутор текста тврди да нису тачне оцене да је Запад (читај САД) баш брига за завођење стопостотних царина и оснивање војске. Чиме поткрепљује ту тврдњу? Ничим, да ли је неко из Вашингтона, Лондона, Брисела запретио санкцијама Приштини због тога? Напротив. Јакшић каже да је „управо обрнуто”, мислећи да је Запад забринут због тога, и констатује у тексту да је „превасходни мотив ангажмана Американаца блокада растућег утицаја Русије по региону”. Па какве везе имају сада таксе на растући утицај Русије у региону, који је далеко мањи од агресивног Запада, који на све начине, па чак и војнообавештајним радом, то чини? 

Острвио се Јакшић и на свог колегу из редакције, не помињући његово име, али они који читају редовно „Политику” знају да је реч о М. Лазанском. Јакшић готово поспрдно, омаловажавајуће говори о садржају те колумне Лазанског у којој он тврди да је Запад одлучио да расцепка Србију. Негира то Јакшић, а заборавља претње немачког амбасадора Цобела (Војводина, Санџак), зајапуреног доскорашњег помоћника за Европу Брајана Хојт Јија, који је отворено претио Србији опстанком у оваквом облику. Саркастично говори о томе што је садржано у тексту његовог колеге из исте редакције, о „малим Русима”. Поткачио је Јакшић и угледног професора, кога назива „виђени правник”, иначе бившег председника Уставног суда, који се на овим страницама сложио са текстом М. Лазанског. Импутира, како би то политичари из времена г. Јакшића рекли, време комунизма, да Србија тражи руску базу. Е, то је превише. Никада нико из државног врха, или било којег, није на то ни помислио. 

И коначно, Јакшић све овакве који не љубе нешто превише Запад, ни НАТО, назива „ботовски активисти”. То ми је нешто познато, из вокабулара оних који се супротстављају мишљењима редакцијски важећим на страницама Н1 и „Данаса” у недостатку других аргумената. 

Новинар у пензији, Крагујевац