Растројеност опозиције

Одређивање константе Вучићеве политике је изазов на којем многи падају. С једне стране, кретања унутар оквира који подразумева бриселски процес и, с друге, дипломатски притисак на државе да повуку признање (и спречавање уласка у Интерпол и Унеско), отварају простор за мноштво интерпретација. Давање једнозначног одговора на питање шта је политика Србије постаје све теже.

У САД имамо Стива Бенона да нам препоручи једну цаку у анализи Трампове политике – „код Трампа морамо одвојити сигнал од шума”. Он прави много буке, но наш је задатак да одвојимо жито од кукоља и да расплетемо нит његове политике. Ово не треба схватити погрешно. Трамп није тек тако бучан, то је део његове тактике којом у исти мах управља 24-часовним медијским циклусом и води политику. Немогућност да се ухвати ова нит Трампове стратегије наводно изазива поремећаја који се приписује многим критичарима америчког председника – „синдрома растројености Трампом”.

У Србији не постоји фигура налик Бенону која би нам продала цаке и трикове, али јасно је да имамо опозицију и те како растројену Вучићем. О вишезначности његове политике може се расправљати, али нема сумње да је направио политички продор, како према Западу, тако и према Истоку. Чиме је опозицију лишио маневарског простора.

Мора се признати, опозицији није лако. Недавни догађаји на Косову наводе на цео шпил интерпретација. На пример, да ли се Вучић удаљава од Запада или само покушава да заведе домаћу јавност? Није ли, можда, дипломатска контраофанзива Србије заправо контраофанзива неких других светских сила, где Вучић можда нема другог избора до да последњи пут махне „мами Меркел” и пусти да га ветрови промена одведу негде другде?

Насупрот Вучићевој, лако је ухватити позицију опозиције. Њен стожер, оличен у Савезу за Србију, увек је на супротном политичком месту од оног на којем се налази Вучић. Овај принцип, челичан као неки закон физике, не говори само о политичкој и интелектуалној непринципијелности опозиције. Начин на који се она сналази у политичком животу није тек опортунистички, где се свака прилика да се наштети Вучићу беспоштедно користи. Већ се деловање опозиције изнад свега своди на слепо праћење несталности Вучићевог политичког компаса. Она је у потпуности детерминисана Вучићем – и постоји искључиво као не-Вучић.

Примера ради, за опозицију криза у којој се данас налази Србија не може бити схваћена као национална криза, јер је на челу државе Вучић. За њу као да не постоји ни Србија ни политика – већ само Вучић. Спиновање теорија завере о договору Вучића и Тачија, хистерично исмевање несрећне Барбаре или омаловажавање ордена додељеног председнику јасни су симптоми ове антиполитике.

У имагинаријуму опозиције политичка штета Вучићу је друштвена вредност по себи. Што је логично за сваког ко општу добробит мери сопственим бројем гласова, а не питањима која су истовремено и државна и животна – на пример скоком цена шећера у Лешку.

Ако прихватимо такав параметар, лакше је разумети везу између све већег растројства наших опозиционара и чињенице да Вучићева власт остаје стабилна. У Лучанима, које је опозиција најављивала као омањи дан Д, СНС је однео убедљиву победу. Савез за Србију освојио је мање гласова него Двери самостално на претходним изборима.

Да се број људи на улици не преводи у добар изборни резултат ни у граду у којем се протести одржавају, показала нам је Иницијатива „Не давимо Београд” на претходним локалним изборима. Но, изгледа да су њихове искусније колеге очекивале да се добра атмосфера са београдских тргова некако пренесе у ову општину Моравског округа.

На концу, анализа резултата недавно прошлих локалних избора у Лучанима сугерише да грозница кроз коју опозиционари пролазе сваке суботње вечери не прави штету власти. Али зато замагљује јавни простор, у коме нема места за адресирање кризе. На њему сада доминирају изругивање Барбари, политичке маније браће Трифуновић и други облици вероватно јако забавне, али импотентне твитер политике.

Оваквим политичким кичем, вероватно највећи моралисти у српском друштву, хронично згрожени наводно некултурним навикама својих мање привилегованих суграђана, успели су да потпуно загаде и таблоидизују јавни простор. Међу твитер опозиционарима више нема места за бављење политиком ако она са собом не носи емотивно пражњење које пружа исмевање Барбариним лапсусима.

Као последица растројства Вучићем, опозициони медијски простор постао је неприступачан за теме које не задовољавају најниже страсти. Његови наводно цивилизовани противници као да су желели да помогну у даљој „барбаризацији Србије” – како се подсмевао Борис Тадић, јефтино спајајући несрећну Барбару, Србију и варварство. Подсмех бившег председника, ништа мање вулгаран од Барбариног, показује да су најжустрији заступници „чишћења у свом дворишту” некако успели да највише од свега загаде управо своје.

Дипломирани филозоф и политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа