Најбољи пријатељ

Недавно сам боравио у Новом Саду и гледао представу „На Дрини ћуприја” у режији Кокана Младеновића. Веома провокативна и маштовита представа. Велика је храброст и уметничка слобода дописивати Андрића. Али о томе неком другом приликом. Представа се касно завршила, тако да сам решио да преспавам у хотелу. Сутра ујутру, пред полазак за Београд, док сам пио кафу у фоајеу хотела, пришао ми је један старији човек и врло љубазно ми рекао: „Опростите, ми се познајемо?” Гледао сам у непознатог човека и нисам могао да се сетим ко је он...

„Дуго се нисмо видели. Ја сам Мирко. Ми смо школски другови из Шесте београдске гимназије.” Сетио сам се: Мирко, мој друг из разреда, клупа испред мене. „Човече, колико се нисмо видели?” „Од велике матуре... скоро педесет година.” „Шта радиш?” „Ја сам портир овде у хотелу већ десет година.” „Портир? Па зар ти ниси завршио економију и радио у банци?” „Да, завршио сам економију и радио у банци, али живот је имао друге планове са мном. Сећаш ли се мога друга из клупе Николе?” „Како да не, били сте најбољи другови.”„Никола је био мој најбољи друг и пријатељ још од основне школе. Учили смо и играли се увек заједно. Све смо делили: ужину, џепарац, сличице фудбалера… Бранили смо један другог када су нас старији нападали... Ја сам увек био за нијансу бољи од њега. У средњој школи ја сам матурирао са петицом, Никола са четворком. На Економском факултету ја сам дипломирао са десетком, он са осмицом. Упознали смо две рођене сестре. Ја сам се оженио Марином, старијом, а он Биљаном, млађом сестром. Ја сам се први запослио у великој, страној банци, он шест месеци после мене у истој банци... Ја сам брзо напредовао у служби од референта до помоћника директора. Он је још био референт. Отишли смо заједно на конференцију банкара у Опатију. Били смо у истој соби. Током ноћи Никола је одједном почео да говори у сну. Било је неповезано, збркано, помињао је разна имена и догађаје... У једном моменту поменуо је и моју жену...

Нисам спавао целу ноћ. Дошло је јутро. Никола се пробудио ведар и весео. Био сам у дилеми да ли да му кажем да прича у сну. И шта прича!? Али знатижеља да сазнам више, посебно о својој жени, била је јача од свега... Ништа нисам рекао. Једва сам чекао да падне ноћ. Никола је опет причао у сну. Опет је помињао моју жену, чак са неким детаљима које је могао да зна само неко ко је био изузетно интиман са њом. Нисам спавао целу ноћ. Дошло је јутро. Помислио сам: моја жена и његова жена су две рођене сестре, можда је све то чуо од своје жене. Али моја жена се никоме није поверавала, чак ни рођеној сестри. Целе ноћи опет нисам спавао. Био сам потпуно сломљен, али му ништа ујутру нисам рекао. Зар мој најбољи пријатељ са мојом женом? Нисам могао да верујем. Мој говор, који је требало да одржим на конференцији и од кога ми је много зависило, био је лош и конфузан. Просто нисам могао да се концентришем. Мисли су ми биле потпуно на другој страни. Директор, који ми је био веома наклоњен, збуњен мојим понашањем, питао ме шта ми се догађа. „Ништа, тренутно сам мало индиспониран, али биће све у реду.” Међутим, мој наступ је био катастрофа!

Опет сам једва чекао ноћ. Никола је ћутао целе ноћи. Ни реч није проговорио. Али ја целе ноћи нисам спавао. Сутра ујутру закаснио сам на важну презентацију. А у подне сам задремао док је мој директор држао говор. Што је он, наравно, приметио. Дошла је још једна ноћ. Никола је поново почео да говори у сну. Овог пута говорио је о нашем директору. Рекао је да је чуо да одлази, да је на црној листи, да се свима замерио. И да ће ускоро бити и ухапшен.

Седам дана је трајала конференција у Опатији, седам ноћи нисам спавао. Од свог најбољег друга Николе сазнао сам ко је против кога, ко коме ради о глави, ко напредује а ко назадује... Престао сам да се јављам директору. И онако ће га ускоро ухапсити...

Од те конференције моја каријера и мој приватни живот су кренули низбрдо. Био сам очајан што ме жена вара са најбољим другом. Развео сам се. После развода, суд је стан доделио мојој жени, а ја сам отишао у подстанаре. Директор за кога је Никола у сну тврдио да ће бити ухапшен постављен је за генералног директора банке. Ускоро сам добио отказ. Било ми је чудно што се моја жена после развода није удала за Николу него за комшију са спрата. Још више сам се изненадио када је на моје место постављен мој најбољи друг Никола. Дуго нисам могао да нађем посао. Преселио сам се у Нови Сад и запослио као портир у хотелу. Пре неколико година одржана је у Новом Саду у овом хотелу велика конференција банкара са Балкана. Никола је дошао у великој црној лимузини са кофером. Наравно, није ме препознао док сам носио његове кофере. Или се правио да ме не познаје. Нисам му замерио.”

Човек је заћутао... сенка туге појавила му се на лицу... усне су му мало задрхтале...у оку заблистала суза...

Узео је мој кофер, изнео га из хотела и ставио у гепек аутомобила. Загрлио сам га и тихо рекао: „Ми не можемо да бирамо своје родитеље, али можемо да бирамо своје пријатеље.” Климнуо је главом... Загрлио је и он мене и лаганим кораком кренуо према хотелу...

Професор ФДУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа